Španac Markos Rodrigez Pantoja 1965. godine pronađen je u pećini u kojoj je punih 12 godina živio sa čoporom vukova. Njegov život u divljini počeo je kada je bio veoma mali, poslije smrti njegove majke.
Otac ga je napustio, prodavši ga jednom farmeru koji je živeo u planinama Sjera Morena. Farmer je, nedugo zatim, umro, pa se Markos, kako kaže, povukao u divljinu. Uvjeren je da je tada imao oko šest ili sedam godina.
Pripadnici španske Civilne garde su ga pronašli kada je imao 19 godina i ponovo ga vratili među ljude. I tada se sve zaista promijenilo. O njegovom životu, od tada do danas, nastale su brojne knjige, filmovi, antropološke studije i jedan kratak dokumentarac koji je snimio britanski Bi-Bi-Si.
Markos danas ima 72 godine i živi u malom selu Rantem, smještenom u oblasti Orense u Galiciji. Ali uprkos tome što više od 50 godina živi među ljudima, često priznaje da su mu poslednja sjećanja na srećan život vezana za vukove.
U razgovoru za španski dnevnik El Pais, Markos otkriva da se danas oseća prevareno i zloupotrebljeno od ljudi, i da ga poslodavci iz građevinske i ugostiteljske industrije ekspoatišu, piše Indipendent.
“Mislim da mi se smiju zato što se ne razumijem u politiku i fudbal”, kaže on. Iako oseća da nikada nije bio sposoban da se potpuno prilagodi na život među ljudima, njegove komšija ga prihvataju kao svog. Budući da je odrastao razočaran u način na koji ljudi žive, Markos priznaje da je pokušavao da se vrati u planine “ali ga vukovi više ne prepoznaju kao jednog od njih”.
“Mislim da mi se smiju zato što se ne razumijem u politiku i fudbal”, kaže on. Iako oseća da nikada nije bio sposoban da se potpuno prilagodi na život među ljudima, njegove komšija ga prihvataju kao svog. Budući da je odrastao razočaran u način na koji ljudi žive, Markos priznaje da je pokušavao da se vrati u planine “ali ga vukovi više ne prepoznaju kao jednog od njih”.
“Mogu da osjetim da su tu, čujem ih kako dišu, a koža mi se naježi… i nije mi više tako lako da ih vidim. Oni su vukovi i ako ih dozovem oni će mi odgovoriti, ali neće da mi priđu. Mirišem im na ljude, nosim kolonjisku vodu”, priča Markos.
Jedanput je čak otišao do pećine u kojoj je odrastao sa vukovima, a ono što je tamo zatekao potpuno ga je rastužilo. Na mjestu pećine i nekadašnje divljine, sada se nalaze vikendice i dekorativne kapije sa otvaranjm na daljinski upravljač.
Međutim, nije baš sve toliko razočaravajuće u Markosovom životu. Ekološka organizacija “Amig@s das Arbores”, koje mu pomaže već neko vrijeme, radovno ga poziva da drži predavanja o svojim životnim iskustvima, kao i o važnosti i velikoj potrebi da ljudi što više vode brigu o svijetu oko sebe.
“Prosto je neverovatno koliko je taj čovek u stanju da očara djecu svojm životnim iskustvom”, zaključuje Hoze Santos iz organizacije “Amig@s das Arbores”.
(B92)
