Bosna i Hercegovina nezavisna je već 25 godina. Četvrt veka od referenduma na kome je izglasana ta nezavisnost, BiH je u dubokoj krizi. U njoj i dalje kao da ne žive građani, već samo Bošnjaci, Srbi, Hrvati i „ostali“.
Govoreći o Bosni i Hercegovini 25 godina nakon referenduma za nezavisnost, banjalučki profesor Miodrag Živanović konstatuje da problem koji u odlučujućoj meri određuje život građana te države jeste „redukcija širine i bogatstva življenja samo na etničku matricu“.
„Da ne budem krivo shvaćen, etnos i pripadnost etnosu imaju zaista istinskih vrednosti i takođe zaslužuju poštovanje, ali svakako ne mogu da udu jedini, apsolutni i isključivi kriterijum našeg postojanja. Dejtonski mirovni sporazum, kao okvir pomenute redukcije, a pre njega i onaj iz Vašingtona, proklamovao je da ovde ne postojimo kao ljudi, već egzistiramo isključivo kao Bošnjaci, Srbi i Hrvati, pa čak i kao ’ostali’. Na taj način instalirano je jedno plemensko, tribalističko uređenje BiH. To je temelj koji nužno proizvodi diskriminaciju“, kaže Živanović za DW.
Označivši upravo Dejton kao polaznu i, za sada, nepromenjivu osnovu „plemenske
konstrukcije“ BiH, profesor Živanović i ovom prilikom upozorava da se diskriminacija prvenstveno manifestuje kroz uskraćivanje biračkog prava.
On podseća da su, umesto institucija koje bi trebalo da predstavljaju građane, na svim nivoima uspostavljeni „domovi naroda“. „Na primer, Predsedništvo BiH nije ’šef države’, već specifičan ’dom naroda’. Isto je sa Većem ministara BiH, koje i ne obavlja izvršnu vlast, već je takođe ’dom naroda’. Predstavnički dom Parlamenta BiH je ’dom naroda’ koji zbog ’entitetske većine’ o svakom aktu dva puta donosi odluke“, nabraja profesor Živanović.
Opstrukcije vračeva
Dosadašnji pokušaji da se te anomalije isprave, od tzv. Aprilskog paketa ustavnih reformi, do Butmirskog procesa – propali su. Uspešna je bila reforma odbrane, zato što je sprovedena uz intervenciju međunarodne zajednice. Određeni pomaci napravljeni su i u oblasti bezbednosti i pravosuđa, ali su u Republici Srpskoj danas sve glasniji zahtevi za povratak na „izvorni Dejton“.
„Naravno, zbog toga je, sasvim legalno otvoren i put ka jačanju etnifikacije. U plemenskom društvu, političari su se nužno pretvorili u vračeve koji rade mimo institucija sistema, u tzv. ’sivoj zoni’. Svi pokušaji promene takvog stanja su propali, jer su upravo opstrukcije vračeva bile odlučujuće u odbijanju brojnih predloga, od ekonomskih reformi, pa do Aprilskog paketa“, kaže banjalučki profesor.
Ratni događaji i strukturalni poremećaji doveli su – i još dovode – do poremećaja u sferi društvene svesti. Tome, kako kaže Živanović, u velikoj meri doprinose i hendikepi u sistemu obrazovanja. „Dobrim delom i zbog toga prosečno stanje društvene svesti u BiH jeste – očajanje. A očajanju nužno pripada i beznađe. Odsustvo nade je možda više od siromaštva i nezaposlenosti doprinelo eroziji našeg društvenog tkiva i odlasku ljudi.
Upravo je zatvorenost, stvaranje etnički čistih teritorija, obezbeđivalo prostor za kriminal, profiterstvo i sve ono što pripada ’sivom domu’ u kojem živimo i u kojem su lokalni i međunarodni kriminalci bez problema zauzeli svoje pozicije u vlasti ili blizu nje. Zato i jesmo najsiromašnija zemlja u Evropi – i u metaforičkom, ali i u doslovnom smislu“, zaključuje profesor Miodrag Živanović.
EU – jedina realna ekonomska perspektiva
Uz takvu politiku, malo koga iznenađuje što ekonomija u BiH ima relativno nisku stopu rasta, uz visok stepen državnog intervencionizma. „Posledično, to generiše niz ekonomskih problema, poput nezaposlenosti, budžetske i socijalne nestabilnosti, te tendencije dužničkog ropstva. Ekonomska politika teorijski je liberalna, dok se u praksi manifestuje kroz niz ekstraktivnih institucija čiji je efekat zaustavljanje razvoja realnog sektora, zarad čuvanja socijalnog mira i održavanja glomazne državne aparature. Zbog toga ne čudi što je najzdraviji deo BiH-ekonomije upravo onaj nad kojim nemamo kontrolu – novac tj. konvertibilna marka“, kaže za DW ekonomski analitičar iz Tuzle Admir Čavalić. On podseća da je ekonomija u BiH talac veštačkih političkih sukoba, zbog čega su važnije ekonomske reforme u proteklih 25 godina sprovedene uz sponzorstvo i pritisak međunarodne zajednice, od uvođenja konvertibilne marke, preko PDV-a, pa sve do Reformske agende.
Prateći ekonomski rast, razlikujemo više etapa posleratne ekonomije. Nakon početne, koja je ostvarila dvocifrene stope rasta, početkom novog milenijuma usledila je stabilizacija. Veliki pad 2009. godine tek se 2014. široj javnosti manifestovao kroz tzv. Februarske procese, koji na najgori način prikazuju nemogućnost oporavka domaće ekonomije. Poslednja etapa podrazumeva aktuelne napore međunarodne zajednice da kroz sveobuhvatne ekonomske reforme u BiH pokuša da uspostavi temelje razvoja zdrave tržišne ekonomije. Treba spomenuti i 2006. godinu kada se uvodi PDV i zaokružuje jedinstveni ekonomski prostor. Interesantno je spomenuti i da progres nije ravnomerno raspoređen, jer RS svake godine sve više zaostaje za Federacijom BiH“, kaže Čavalić, naglašavajući da jedina realna ekonomska perspektiva ostaje Evropska unija.
„Evropska unija diktira liberalne mere koje na dugi rok imaju za cilj jačanje domaćeg tržišta i ukidanje monopola države odnosno političkih moćnika u ekonomiji“, ističe Čavalić.
„Sjaj i bed“ kulture u BiH
Međunarodni okvir za sliku kulture u Bosni i Hercegovini daju tri dobra na Listi svetske baštine UNESCO-a: Područje Starog mosta Starog grada Mostara (upisano 2005. godine), Most Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu (2007.) i Stećci – srednjevekovni nadgrobni spomenici (2016). Na UNESCO-voj listi nematerijalne baštine od 2014. godine nalazi se Zmijanjski vez. „Reditelj Danis Tanović je 2002. godine dobio nagradu Oskar za film ’Ničija zemlja’ i izrekao: ’Ovo je za moju zemlju, za Bosnu’.
No, zemlja nije pratila međunarodne uspehe filmskih stvaralaca, koji tvrde i dokazuju da je film naš najbolji izvozni proizvod. Domaća kinematografija opstaje zahvaljujući stranim fondovima i koprodukcijama. Na policama posleratne renesanse filma u BiH nalazi se zoološki vrt: medvedi, lav, tigar, leopard. To su nagrade osvojene uprkos onima koji odlučuju o podršci“, kaže za DW novinarka BH radija 1 Koraljka Kurcenberger.
Ona podseća da je tokom proteklih 25 godina i festivalska kultura zaživela u svim delovima BiH, a kao primer navodi Sarajevo Film Festival (SFF).
„Osnovan krajem rata, 1995. godine, SFF je izrastao u najznačajniju regionalnu smotru filmskog stvaralaštva. U svojim oblastima, taj su nivo ostvarili i Internacionalni teatarski festival MESS i Jazz Fest“, kaže Koraljka Kurcenberger.
Prema Dejtonskom sporazumu, kultura je u nadležnosti entiteta i kantona. Tako su „sedam institucija kulture od državnog značaja“ zatečene bez osnivača i stalnog izvora finansiranja, zbog čega je i Zemaljski muzej BiH bio zatvoren na tri godine. „Tržni centri niču, ali ne i novi objekti kulture. Izdavaštvo trpi manjak poticaja i visok porez na knjigu. Kulturni radnici zagovaraju depolitizaciju sektora kulture i oslobađanje od stranačkih upliva u rad i finansiranje, ali takve inicijative slabo odjekuju u buci političkih kriza“, zaključuje Koraljka Kurcenberger.
Sport u senci političkih kriza
Kako u Bosni i Hercegovini mnogo toga funkcioniše po sistemu spojenih sudova, tako ni sport nije imun na tamošnja politička previranja. Glavni i odgovorni urednik portala Sportske.ba Sinan Sinanović, kaže da je stanje u sportu u BiH izuzetno teško, iako mnogi sportisti danas sede u parlamentarnim klupama na različitim nivoima vlasti. Ipak, bilo je i uspeha. „Pojava Amela Tuke koji je rezultatima zadivio svet, svojevrsni je ’incident’ i sigurno nije proizvod osmišljene sportske politike u zemlji koja, pored tolikih ministarstava, opština, kantona, entiteta itd, nema ministarstvo za sport na državnom nivou. Žalosno je što država nije kapitalizovala briljantne rezultate Tuke na svetskim takmičenjima kako bi mlađim naraštajima omogućila adekvatne uslove i tako povećala interesovanje za sport“, kaže Sinanović za DW.
Sportski događaj vredan pažnje u proteklih 25 godina jeste i plasman fudbalske reprezentacije BiH na Svetsko prvenstvo u Brazilu, ali Sinanović konstatuje da ni taj istorijski uspeh država nije pretvorila u lokomotivu koja će povući sve za sobom.
„Nekada je fudbal bio nacionalni sport broj 1 u BiH. Danas je ’najvažnija sporedna stvar’ u BiH, u senci borilačkih sportova. Roditelji decu šalju u dvorane, na strunjače i među konopce, ne da bi dostigla slavu Marijana Beneša, Damira Belje, braće Tadije i Slobodana Kačara, već da bi znala da se zaštite od uličnih bandi i ubica koji mališane presreću i napadaju na ulicama i po tramvajima. Na prste jedne ruke možemo da nabrojimo dvorane, bazene ili stadione koji zadovoljavaju evropske standarde. Zemlja smo koja ima više univerziteta, nego sportskih dvorana, sa procentom pismenosti daleko ispod evropskih prilika“, kaže Sinanović.
Priča o referendumu i Danu nezavisnosti Bosne i Hercegovine i danas se politizuje. Na ratnu prošlost gleda se iz nacionalne perspektive, prema kojoj su za sukobe uvek krivi „drugi“. Istorijske činjenice se ne uvažavaju, a pravni procesi osporavaju. Među tim činjenicama su i rezultati referenduma – 64 odsto građana svih nacionalnosti izjasnilo se za nezavisnost BiH. Za 25 godina nezavisnosti, BiH su priznale 173 zemlje; 22. maja 1992. godine ta država primljena je u punopravno članstvo Ujedinjenih nacija, a danas je članica 90 međunarodnih organizacija.
DW
