Pala mi je na pamet više nego upadljiva analogija između šibicarenja i načina na koji postojeća garnitura vlada
PIŠE: Goran Marković
Jednom prilikom bio sam u žiriju međunarodnog filmskog festivala u Valensiji. Imao sam dosta slobodnog vremena pa sam svakog dana odlazio na gradski trg, sedao u nekakvu kafanu i odatle posmatrao kako ljudi tu žive. Nisam imao bilo kakvu naročitu ideju, samo sam ubijao vreme. A reditelji, kad nemaju pametnija posla, obično to i rade: posmatraju kako se ljudi na određenim mestima, u izvesnim okolnostima ponašaju.
Prvog dana sam spazio grupu šibicara koja je „operisala” na trgu, nedaleko od mene. Bila je izvanredna družina koja je odmah zadobila moje simpatije. Pre svega, zbog sličnosti mog i njihovog zanata. I ja i oni pokušavamo da stvorimo privid nečega što liči na život. Ja za to koristim umetnički postupak, a oni prevaru. Moj cilj je stvaranje iluzije kod gledalaca a njihov obmana prolaznika. Ono po čemu se bitno razlikujemo jeste rezultat naših napora. Ja stvaram jedan artificijelan proizvod koji nema bilo kakvu upotrebnu namenu a oni pune svoje džepove pelješeći naivne.
Sastav družine je bio, da kažemo, klasičan. Glavni igrač, virtuoz manipulacije, koji kuglicu brzo premešta ispod tri prazne kutije od šibica, neprestano otkrivajući gde se kuglica trenutno nalazi i ponovo je sakrivajući, stalno je vikao, žaleći se na lošu sreću i stalne gubitke koje trpi. Njegov kompanjon, u ulozi slučajnog prolaznika koji se tu zadesio, uspešno je pogađao gde se kuglica nalazi i dobijao partiju za partijom, takođe glasno likujući. Čovek pored njega je nagovarao radoznalce da igraju „po pola”, jer nema dovoljno novca za ulog u igri. Tu su bili i epizodni likovi: navijači, svi redom navodno okrenuti protiv manipulatora, među kojima su se isticale mlada žena obučena u urednu školsku kecelju, sa đačkom torbom na leđima, radoznala domaćica sa zembiljem u ruci i dostojanstveni, klecavi starac. Drugog dana sam otkrio i skrivene članove bande šibicara, nekoliko njih koji su stajali na strateškim mestima trga i davali neprimetne znake ostalima u vezi sa mogućom pojavom policije.
Trećeg dana sam ih već dobro poznavao, a i oni su uočili mene pa mi se glavni manipulator u jednom trenutku čak konspirativno nasmešio i saučesnički klimnuo glavom. Ja sam, međutim, razmišljao kako je za jedan takav zanat neophodno poznavanje dramaturgije, režije i, naročito, glume. Stvari su bile uvežbane ali, u isto vreme, svaka nova žrtva koju je trebalo opelješiti bila je poseban slučaj pa je u znanja koja su družini bila neophodna svakako spadala i psihologija. Kasnije sam i kod nas, ponekad na Kalemegdanu, sretao šibicare koji su, međutim, nedostatak pomenutih znanja i vrlina nadoknađivali uglavnom drekom. Uzgred, iz toga je verovatno nastala moja averzija prema glumcima koji nedostatak snage i impresivnosti nadoknađuju vikom na sceni. To ne podnosim.
Ovo sve pominjem jer mi je na pamet pala jedna više nego upadljiva analogija između šibicarenja i načina na koji postojeća garnitura vlada. Imate Velikog manipulatora koji na veoma vešt način, rekao bih kao pravi virtuoz, premešta naše sudbine od šibice do šibice. Čas otkriva o čemu se radi, da bi odmah zatim sakrio svoje namere. Čini to velikom brzinom od koje nam se svima muti u glavi. Stalno priča, ne prestaje da govori, ponavljajući kako radi u korist sopstvene štete i neprestano traži da ga sažaljevamo. Svi su, navodno, protiv njega, a on želi samo da igra pošteno, otvoreno…
Njegov antagonista, najčešće oličen u nekom političkom protivniku, pretvara se da deluje protiv njega, iako je jasno da obojica predstavljaju uigrani tandem koji je samo podelio uloge dobrog i lošeg policajca. Sve to služi da se većina stanovništva navuče na igru i da počne sveopšte pogađanje gde je sakrivena kuglica. Ostvarenju velikog cilja doprinose nagovarači preobučeni u novinare u kontrolisanim medijima, kao i verni sledbenici Velikog manipulatora iz redova njegove partije rasuti po važnijim ustanovama, javnim preduzećima i svim onim mestima u koje su, gurani svemogućom rukom, uspeli da upadnu.
Kao i kod španskih kolega, postoji sistem obezbeđenja koji sprečava da prevara bude otkrivena. Potpuna kontrola nad službama bezbednosti, vojskom i sudstvom obezbeđuje da sve deluje regularno i da oni koji treba da ulete u igru ne povežu dva i dva i ne shvate o čemu se radi. Kada shvate, biće kasno. Družina šibicara će međusobno podeliti plen i – nestati u gradskoj vrevi.
Jedno mi, ipak, nije jasno. Kako je moguće da neko poveruje u tu igru i postane žrtva jedne tako providne obmane? Svaki put kada bih spazio šibicare kako „rade”, bilo bi mi jasno da je reč o najobičnijoj uličnoj prevari i koliko god oni bili uigrani, vešti i uverljivi, nemoguće je sakriti da se radi o bandi koja želi da iskoristi naivne. I pohlepne, to je važno.
Možda je u tome tajna?
Reditelj
