Da kamen iz očevine sutra izaberu za patrijarha ništa mi vera ne bi bila manja, jer verujem u ono nad kamenom, a ne u stećak koji se kao i svako od nas da okruniti i olupati, kao pomisao da je hrid jača od mora samo zato što se trenutno nadvila nad njim…
Otkuda tolika srdžba na patrijarha zbog njegovog jučerašnjeg dela – venčanja nekakvog Nikole Selakovića i drage mu?!
Neka je mladencima sa srećom, sve im blagosloveno i blagovesno bilo dabogda, a ako je ko i zgrešio onda smo to mi koji smo dali sebi za pravo da činjenjem jednog čoveka dovedemo u pitanje svoju veru i ljubav ka Gospodu!
Dugo sam noć polemisao s prijateljem uz kafu, u lokalnom bircuzu, pokušavajući upravo da to ne činim- da ne polemišem!
– Je li posle svega patrijarh pao u tvojim očima – pitao me je jedno stotinu puta na šta sam mu jednako puta odgovorio: „Ne, nije! Nije ni iznikao iz njih pa zašto bi pao u njima?!“
I zaista nije, i zato ne razumem otkuda tolika srdžba, jer šta iskrena vera u Boga ima sa razočarenjem ili ushićenjem u jednog čoveka, nameštenika?!
Verujte, lomio sam se da li uopšte slovo da napišem o svemu, ali morao sam na posletku, jer u četiri svetinje ne dam da mi se dira: Srbiju, Crnu Goru, veru pravoslavnu i decu!
Na sreću, nije pitanje zaludnog prijatelja nikakav temeljiti udar na veru, naprotiv, plitka je to voda po kojoj gaze oni koji verujući vazda traže izgovore za neveru i opravdanje za posrnuća i slabosti.
Ništa bolji nisam, priznajem, i nikakvo pravo nemam da osuđujem niti premeravam ko veruje a ko voli da misli kako veruje, Gospodovo je da sudi, ali ono što znam jeste ono i što sam rekao: „Niko u mantiji, pa ni sam patrijarh nije uzrastao iz moga oka- da bi u njemu mogao i pasti“!
Ne verujem ja u patrijarha već Boga svetoga, pa i nemam straha da otpišem i bahatim vladikama i onim sveštenicima što tarfiraju blagoslov, u tome je suština!
Nije me baš ništa prenerazilo u tome što je nameštenik venčao Nikolu Selakovića, baš kao što me nije sablaznilo ni to što je taj isti Nikola upro limuzinom do same porte Hrama Svetog Save, jer nije time pogazio veru već sebe!
Nije mu je vera to aminovala već jednako neki nameštenik želeći da se servilno nađe na usluzi nekome ko je ništa, prah i pepeo, baš kao i svako od nas, koliko god verovao da ga mizerna „privilegija“ čini Bogu milijim!
Nije niko od njih grešan, već jednostavno glup i mizeran, grešni smo mi ako smo dozvolili da nam meru vere razrezuju i prekrajaju takvi!
Znam, mnogi će sada reći: „U šta da verujem ako oni koji nas vode verom čine takve stvari“?!
Pa, u Boga, a u šta drugo verovati?! U Hrista, pobogu, u njegovo stradanje za spasenje svih nas, a ne u činjenje jednoga čoveka za „versku“ elitu!
Šta je patrijarh do grešnik kao i svako od nas?!
Jednako će i on Bogu na istinu kao i mi, jednako će i svako činjenje njegovo na tas, jednako će i on go i bos, pognute glave pred jedini sud, u usti red s nama i u istu ravan, jer nema na nebesima ulaza za VIP klijentelu, niti su patrijaršiska znamenja mito za kakvu prečicu do skuta gospodnjih!
Lako se zanesemo pa lako i padnemo, u tome je suština naših poraza, jer sveta Srpska pravoslavna crkva je svako od nas a ne jedan pred njom!
Nisu naše pobede ako se uspemo da jasnije vidimo tuđe poraze, već ako sudeći sebi praštamo drugima.
Otuda i ne osećam baš nikakvu srdžbu niti nemir što je patrijarh venčao Nikolu Selakovića, niti što se ovaj dovezao do samog svetoga hrama – nije to Božija promisao već ljudska bahatost i skorojevićkost, i tome se ne sme suditi jer tu živu vodu vere činimo onom plitkom vodom koja se lako pregazi i još lakše zamuti!
Da kamen iz očevine sutra izaberu za patrijarha ništa mi vera ne bi bila manja, jer verujem u ono nad kamenom, a ne u stećak koji se kao i svako od nas da okruniti i olupati, kao pomisao da je hrid jača od mora samo zato što se trenutno nadvila nad njim…
Verom u dobro verujemo u sebe, verujući u sebe verujemo u dobro u drugima, verujući u ta dobra iskreno verujemo u Gospoda, baš kao što verujemo i u posrnuće jer šta bi nas drugo nateralo da se uspravimo i nastavimo dalje?!
Ponavljam, sebi, ne vama, jer padu sam jednako sklon – niko iz moga oka nije iznikao da bi u njemu i pao, već smo iznikli iz zenice Božije i samo se u tom oku trudim da ne padnem a ne smognem snage da ustanem!
Mogao je, što se mene tiče, čitav Sveti sinod da venča Selakovića i dragu mu, a on limuzinu da pritera do oltara ako mu drago – svakome njegovo na dušu!
Ovog puta na našu, svakog od nas ko se pustio srdžbi, jer grešni smo mi, a oni tek glupi i bahati, ali i na to imaju pravo, ali mi ne da veru postovećujemo s prolaznima, jer onda ničeg iza, ničeg ispred nas i što je najžalosnije – ničeg u nama!
Neka je njima blagosloveno i blagovesno doveka, a neka je u nama mir.
Niti je Gospod starleta opčinjena limuzinom što je došla „po njega“ pred kuću, niti je patrijarh ekskluzivni distributer za bilete bliže Gospodu!
Jedan u crkvi praznog pogleda zagledan u oltar nije vera, već jedan pred njom pognute glave duboko zagledan u sebe…
