DSS je, kako sada stvari stoje, rastrzan između svojih „besnih“ (Les Enragés) koji su ljuta opozicija režimu (prvenstvenio zbog predaje Severa Kosova Prištini), i „kolaboranata“ koji nemaju ništa protiv patriotske retorike, ali samo ukoliko je ona praćena participiranjem u vlasti svuda gde ih režim pozove.
Sanda Rašković Ivić podnela je 29. jula 2016. godine prilično neočekivano i demonstrativno ostavku na mesto predsednice DSS-a. Povod je bio, kako je objasnila, odluka beogradskog odbora DSS-a, da se preko jednog DSS odbornika na Vračaru, uključi u naprednjačko preuzimanje Vračara.
Vračar je za naprednjake na izborima 2016. bio značajno simboličko mesto. To je bio topos preko kog je planirano da se pokaže da je SNS „evropeizovan“ u toj meri da i građansko jezgro Beograda, posle 22 godine neprekidne vlasti DS-a, sada glasa za Vučića.
Zato je borba za Vračar postala važna tačka sučeljavanja opozicije i režima u Srbiji. Prelazak odbora DSS za Beograd u vezi s tim na stranu Vučića omogućio je da premijer ostvari svoju izbornu želju i preuzme opštinu Vračar.
Pošto je objavila da je dala ostavku, Ivićeva je napomenula da, budući da namerava da skupštinu stranke održi u jesen 2016, neće „da šest meseci bude predsednica DSS u tehničkom mandatu“. Mislila je, dakle, da će u narednih nekoliko meseci ostati predsednica DSS u ostavci, sve dok se delegati na skupštini DSS ne opredele jesu li za „prikrivenu saradnju“ s Vučićem, ili za ostanak u stvarnoj opoziciji režimu.
Međutim, samo četiri dana nakon ostavke Ivićeve, Predsedništvo DSS-a razrešilo ju je funkcije. Za ve-de predsednika određen je Dragan Maršićanin, predstavnik „ne-kolaborantske“ struje, ali čija je antivučićevska retorika do sada bila bar za oktavu niža od Ivićkine.
Trebalo bi reći da je Sanda Rašković Ivić, uoči izbora 2016, uklonila iz beogradskog odbora DSS-a glavne „SNS kolaborante“, poput Andrije Mladenovića. Tada je sedmoro DSS preletača u Skupštini Beograda iz opozicionog u režimski tabor osnovalo nešto što se do danas ne nalazi u spisku registrovanih stranaka, a što je, po logici uobičajene apsurdnosti retorike režima (crno je belo;nazadno je napredno, itd.), nazvano „Samostalni (!?) DSS“.
Andrija Mladenović, koji je izabran za predsednika Samostalnog DSS-a, posle toga našao se na listi SNS za izbore 2016. godine, preko koje je ušao u državnu skupštinu, gde se danas vodi kao poslanikliste „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje“. Glavni ideolog Samostalnog DSS-a postao je pak Nebojša Bakarec. I ako pogledate zvaničan sajt SDSS-a videćete da njegove stranice sadrže ili informacije o protokolarnim susretima aktuelnog potpredsednika Skupštine grada, Andrije Mladenovića, ili napade Nebojše Bakareca na DSS i na kritičare režima.
No, i posle „čišćenja“ beogradskog odbora DSS-a, opet se ispostavilo da rukovodstvo DSS u Beogradu hoće u kolo s Vučićem. I ne samo oni. Mnogi lokalni DSS odbori po Srbiji iskazali su želju da uzmu učešće u opštinskim vlastima koje pravi SNS. A po Statutu DSS, kako je objasnila dosadašnja predsednica, „dajemo maksimalnu autonomiju lokalnim odborima, tako da oni mogu da stupaju u koalicije sa kim hoće“.
Međutim, koalicija DSS i SNS, recimo u Beogradu, značila bi da i DSS postaje deo Vučićevog kontroverznog projekta „Beograd na vodi“; značila bi i nemogućnost da DSS uverljivo kritikuje fantomsko rušenje Savamale, itd. Koalicije DSS i SNS širom Srbije pak slične bi teškoće u razgraničenju „u ovom smo opozicija, a u ovom smo vlast“ samo osnažile. Ako DSS hoće da na državnom nivou uistinu ostane opoziciona stranka, takvu poziciju sebi teško da sme da priušti.
Naravno da učešće u lokalnoj vlasti omogućava odborima DSS-a da materijalno prežive do narednih izbora. Ali, previše takvih „kompromisa“ može potopiti opozicionu reputaciju DSS-a. Posle toga, ko bi još od opozicionih birača na državnom nivou glasao za DSS – kao demokratsku i suverenističku (antibriselsku i antivašingtonsku) stranku?
DSS je, kako sada stvari stoje, rastrzan između svojih „besnih“ (Les Enragés) koji su ljuta opozicija režimu (prvenstvenio zbog predaje Severa Kosova Prištini), i „kolaboranata“ koji nemaju ništa protiv patriotske retorike, ali samo ukoliko je ona praćena participiranjem u vlasti svuda gde ih režim pozove.
Stranka mora materijalno da preživi, ali ne tako što će na lokalu postati deo vlasti koju najoštrije kritikuje. „Vučić izdaje Kosovo, uvodi Srbiju u NATO, krade izbore, uvodi strahovladu i cenzuru – onda lokal nije odvojen“, uočava Ivićeva. Zbilja je teško mehanički odvojiti opoziciju na nacionalnom nivou, od kolaboracije na lokalu.
DSS, posle odlaska Ivićeve, to može da proba, ali tako dolazi na pozicije Samostalnog DSS-a ili pak samog SNS-a. Distinkcija DSS-a kao jedinog kritičara režima istovremeno sa suverenističke i demokratske pozicije, praktično će nestati. I DSS će se svesti samo na još jednog mini-satelita režima (poput SPO-a).
Kuda će DSS krenuti? Rastrzana između načelnosti i pragmatičnosti, ova stranka će, bojim se, da pokuša da na svojoj skupštini izabere, istovremeno, „načelnog“ predsednika po retorici, ali i „elastičnog“ po „pragmatizmu na lokalu“. No, to teško da može biti spojivo. Ko će na državnim izborima glasati za DSS kao za suvereniste, da bi zatim gledao kako ta stranka po opštinama pravi koalicije s lokalnim branšama kompradora?
Jedno sa drugim ne ide. DSS je, za srpske prilike, ozbiljna stranka s tradicijom. Ona još uživa ugled u delu biračkog tela koje veruje u vrednosti patriotizma i građanske demokratije. Taj ugled će, međutim, brzo nestati ako DSS zbilja ostvari saradnju s režimom čija je praksa daleko i od jedne i od druge pomenute suštinske vrednosti.
www.nspm.rs
