Login
<a class="gkTwitter" href="#">Twitter</a><a class="gkFb" href="#">Facebook</a><a class="gkPinterest" href="#">Pinterest</a><a class="gkGplus" href="#">Google+</a>

Svetlana Cenić

URL web stranice:

Tuđa ruka svrab ne češe

Čekajući da nas pripuste, odnosno da se reformišu i dublje integrišu, bolje bi bilo da gledamo svoja posla i konačno nešto napravimo od ove države. Najblaže rečeno je degutantno, da ne kažem da je zločin protiv čovečnosti stalno držanje ratnih tenzija ovom sluđenom i siromašnom narodu.

Neki dan se prepisujem sa drugarom sa Kosova, inače Albancem, ako je to uopšte bitno, pa dobijem potpuno isto pitanje koje i mi sebi ovde postavljamo: “Šta smo mi to zgrešili ili šta je to u vazduhu da glasamo uvek za iste i da nam se uvek isto dešava?” Povod je bilo odgađanje uvođenja carine od 17 odsto na mleko iz Bosne i Hercegovine. Niti on može u BiH, iako je studirao ovde nekad, a još uvek o ovoj državi govori kao o svojoj, niti mogu privrednici bez bolne i neizvesne administrativne procedure.

Vizna liberalizacija je još uvek misaona imenica dok se zaklinjemo u Evropu i sve moguće konvencije o ljudskim pravima, pa i slobodi kretanja. Ne možeš ovamo, ali mleko može.

Naravno, dok ovo pišem, zamišljam već komentare Srba kako nisam napisala Kosovo i Metohija, već samo Kosovo. Nema, sine, ovde života dok moraš paziti na svaku reč pred onima koji u eter puštaju takvu retoriku, takve gadosti da se svaki dan stomak prevrće više puta. Eto ti sad i posebne sednice na zahtev Kluba SNSD-a zbog, kako rekoše, ratnohuškačke retorike Bakira Izetbegovića. Zašto nije bilo ranijih sednica kad se SNSD obrušavao na sve i svakog, ne treba ni da se pitam. Valjda sa ovom posebnom sednicom nećemo pitati zašto su protiv elektronskog glasanja na izborima, zašto se krije kako je ubijen David, a zaboravićemo i silna zaduženja ili činjenicu kako su usvojene izmene Zakona o akcizama i zašto sada padaju prihodi od njih.

Reče Bizmark davno: “Zakoni su nalik na kobasice. Bolje bi bilo da ne vidite kako se donose”. Nažalost, mi donekle i gledamo, samo brzo zaboravimo šta je u tu akciznu kobasicu strpano, a ima i slatkog i slanog i ljutog i otpada. Najviše otpada, iako se na kraju začinilo kolačima.

Pa onda dođemo i do Izveštaja o napretku BiH na putu ka EU. Izgleda da smo napredovali sve dok te puste akcize nisu usvojene, krediti se nauzimali, a sad opet ništa od impesioniranosti. Sad više nije ni važno da se šminkamo. Kreditno smo se udali, namete povećali.

Francuski predsednik Macron reče da nije vreme za proširenje EU dok se ona dublje ne integriše i provedu reforme. Ničim ili nečim izazvano, odmah mi pade na pamet Savez Evrope ili Sveta alijansa, formirana nakon poraza Napoleona 1815. godine. Evropski kraljevi su formirali novi diplomatski klub kako bi bili sigurni da Francuska nikada neće postati sila, pa su tako krajnji desničari prekrojili mapu Evrope. Naglašavam: krajnji desničari. Pripremili su teren nacionalističkim pobunama i omogućili stvaranje Nemačke i Italije, a na red su prvo došli susedi, Belgija i Holandija, koje su spojene u jedno, Ujedinjeno Kraljevstvo Holandije, iako belgijski Valonci i holandski Flamanci nisu imali ništa zajedničko. Poljska je maltretirana stotinu godina, jer je veći deo zemlje dodeljen Rusiji kao nagrada za pomoć u ratu protiv Napoleona, a dobili su i Finsku od Švedske, pa pošto je Švedska izgubila Finsku, od Norveške je dobila Dansku. Ujedinjeno Kraljevstvo Holandije je postojalo jedno 15 godina, Rusi se brutalno obračunali sa Poljacima, Finci su proglasili čim pre nezavisnost, a Norveška se 1905. mirnim putem odvojila od Švedske.

Evo nama krajnje desnice opet na političkoj sceni ne samo Evrope.

Koje i kakve reforme treba da očekujemo u EU da bi nas pripustili tamo? Treba li, valjda, i mi da se reformišemo i integrišemo u BiH da bismo ušli u reformisanu i integrisanu EU? Tuđa ruka svrab ne češe, pa neće pomoći ni ruka EU ako vlastita ne locira odakle svrab i kako sa njim.

Čekajući da nas pripuste, odnosno da se reformišu i dublje integrišu, bolje bi bilo da gledamo svoja posla i konačno nešto napravimo od ove države. Najblaže rečeno je degutantno, da ne kažem da je zločin protiv čovečnosti stalno držanje ratnih tenzija ovom sluđenom i siromašnom narodu. I susedi obnavljaju naoružanje, ministar inostranih poslova Srbije izjavio da se Srbija sprema za treći svetski rat, Šešelj palio hrvatsku zastavu u Skupštini Srbije, Hrvatska otišla krajnje desno sve za dom spremna i jedva usvojivši benignu Istanbulsku konvenciju, a mi slikamo Wigemarka kako ministru Bevandi uručuje nekakav izveštaj, o kojem bi prosečni stanovnik mogao da kaže samo jedno: lošije živi nego prošle godine, a daleko lošije nego, na primer, pre 10 godina.

Kažem prosečni stanovnik, jer znamo ko se na naše oči bogati, a to su upravo samoproglašeni zaštitnici svojih naroda. I konsultanti u nazovireformama, da ne zaboravim.

Ni u pisanom obliku nema, a kamoli na delu, da široka informisanost donosi poštovanje zakona i harmonizaciju društva. Nikad više medija svih vrsta i oblika, a nikad manje informisanosti. Jer, pravo na istinu se svelo na zadati politički kurs, na 100 ili više maraka ispod stola da se proturi koješta, a veće sume imaju svoj rok trajanja, posle čega ako se ne plati opet, ide upozorenje u vidu obljuvavanja. Plati, baćo, pa će istina izgledati kako ti hoćeš! Čast izuzecima, a jako ih je malo i slab im je tiraž.

Niko nas nije još ni učio, ni naučio da volimo istinu. Valjda to u projektima nema, pa valja sačekati da se EU reformiše i integriše, a možda tu bude i istine.

DANI, april. 2018.

Ako hoćeš da pljuneš, pljuni u šake!

Ima u ovoj zemlji zalazećeg sunca još ljudi kojima mozak nečem služi.

Ako isključiš mozak i samo slušaš šta poručuju kreatori ekonomske politike na vlasti, nije Japan Zemlja izlazećeg sunca, već Bosna i Hercegovina, s tim da ponekad više izlazi u Federaciji, a nekad u Republici Srpskoj. Samo još da se odlučimo kome sunce više sija, a ni govora više nema o onoj Šantićevoj da ostajte ovde jer sunce tuđeg neba ne greje kao ovo ovde. Sine, ne da greje, već i ovamo šalje. Htedoh ovim reći da ono malo rasta BDP-a nije rezultat rasta proizvodnje, već doznaka iz inostranstva. Provereno.

To zapošljava, to reformiše, to se evropeizira, to će pravna država od ponedeljka, ujedinjenje levice od utorka, to do petka već stavljamo na dnevni red da se i radno vreme skrati. Onoga dana kad se ne formira jedna politička partija i ministar sigurnosti ne održi pres-konferenciju, ja se malo zabrinem za demokratiju, ali tu je uvek diskusija o izmeni Izbornog zakona da me smiri da je stanje redovno. Ako mi daljinac kojim slučajem zaluta na partijske medije, pa vidim da bi savršenstvo bilo postignuto samo da ukinemo tanjušnu opoziciju, pomislim i da ako im onako tanjušna smeta, znači da su i oni iste takve snage ako bi im se smakli mediji, budžet i policija.

Naravno, što više (socijal)demokratije, naroda, pravde, ujedinjenja, građanskog, uspeha, zajednice, Evrope, nezavisnosti, budućnosti u imenima stranaka, to je svega toga manje u stvarnosti, odnosno državi. Osim fronta ili fronte. Frontalno se pljujemo: i naše, i vaše.

I volimo da se poredimo sa vaskolikim svetom! Ali samo kada je u pitanju svetska ekonomska kriza (sic!) i nivo zaduženosti procentualno izražen u odnosu na bruto domaći proizvod. Tu saslušam toliko gluposti da me ne čudi, onda, što smo najsiromašniji, najnepismeniji, nakorumpiraniji, najkomplikovaniji.

Samo da ponovim: naučite šta je Mastrihtski sporazum i zašto je stavljena granica od 60 odsto BDP-a zaduženosti i zašto se ne poštuje. Nije isto kad je u pitanju Nemačka sa trgovinskim i budžetskim suficitom i BiH sa budžetskim i trgovinskim deficitom, deficitom stručnosti, inovativnosti i obrazovanja. Za zemlje u razvoju, a po istraživanjima i radovima upravo ekonomista MMF-a, to je maksimum 35 posto, iznimno 40 posto, što je kod nas premašeno ihajhaj! I naravno da će na kraju i MMF i EBRD i EIB i Svetska banka reći da nije njihovo da vode našu ekonomsku politiku. Već viđeno, samo ovde nikad naučeno.

Nebuloza tipa da je Japan zadužen 200 posto svog BDP-a, pa može i BiH, prenebregava gde je Japan u tehnološkom razvoju i izvozu, a gde smo mi, cmizdravi jadnici, koji hiperproduktivnost imaju samo u formiranju političkih partija, kandidata i sejanja mržnje umesto pšenice.

Japan ima 17 posto površine pogodne za obradu od svoja 337,3 kvadratna kilometara i 127 miliona stanovnika. Ovih 17 posto površine podmiruje potrebe 75 posto stanovništva, iako četiri petine žive u gradovima. Da je Japancima Glamoč ili Drvar, već bi i metro vozio do Trebinja i Širokog, jer je to pitomina u odnosu na 80 posto planinskih masiva od ukupne površine i 70 aktivnih vulkana. Dvadeset posto stanovništva ima visoku stručnu spremu!

Ne obiluje sirovinama, kao i energijom, ali ima čime da ih kupi. To za ove što pričaju o energetskoj suverenosti, a nema pas za šta da ih ujede. Treći su u svetu i po nominalnom BDP-u i po paritetu kupovne moći, a četvrti svetski izvoznik.

Elem, zato je priča o tome kako je BiH zemlja izašla iz rata dotužila i Bogu i narodu, jer 23 godine neki još iz rata ne izlaze, koliko im je profitabilno da na toj priči jašu. Japan je bio potpuno, ali potpuno devastiran u Drugom svetskom ratu. Kamen na kamenu ostao nije nakon atomskih bombi. Kod nas kamen na kamenu ostati neće od pljačke svega onoga što je stvoreno od tog Drugog svetskog rata do 1992., a onda nastavljeno kad su lopovi preuzeli i obnovu. To što mi sami sebi možemo da uradimo, ne može ni atomska bomba.

Nijedan Japanac neće propustiti da kaže sa rezignacijom da su im Amerikanci nametnuli i Ustav, ako već stalno i mi potenciramo Dayton i naš Ustav. Kažu, nisu otvoreni prema strancima. Mi samo ako ima kredita ili kakvog procenta.

Šta je naravoučenije?

Kad nisi siguran šta da uradiš, kojim ekonomskim putem da kreneš ili kopiraj Japanca ili pitaj šta radi Bosanac ili Hercegovac, pa uradi obratno. Dok će Japanac s ponosom govoriti da je Osaka, na primer, kompletno sagrađena posle rata (više od tri miliona stanovnika danas), mi ćemo tuliti i dalje o tome kako smo država izašla iz rata i to je opravdanje čak i za bezočnu krađu i ogavnu količinu neznanja i bahatosti. Svaki put kad Željka Cvijanović Faktički Dakle kaže kako je Republika Srpska lider razvoja, jedan Japanac registruje inovaciju, a svaki put kad se u Federaciji BiH pomene Sto Hiljada Novih Radnih Mesta, Toyota isplati jednog od svojih deset hiljada dobavljača.

Eh, kaže ona narodna da ako već hoćeš da pljuneš, pljuni u šake. Što će reći, ne pljuj oko sebe, već pljuni u šake i radi. I ne lupetaj kad ne znaš, tako ti boga. Ima u ovoj zemlji zalazećeg sunca još ljudi kojima mozak nečem služi.

DANI, mart 2018.

Sijeci uši, krpi dupe!

Nije čudo što je naša delegacija iz svih agencija za državnu upravu padala u nesvest tokom nedavne posete Albaniji, a neki postavljali nesuvisla pitanja.

Za dom spremni, za kalifat spremni, sprem’te se, sprem’te, odnosno država za spremnog čoveka, pa te boli uvo za sve veći dug, garancije podobnima, a i što nam je transparentnost javnih finansija (Open Budget Survey 2017) najgora u regionu sa indeksom 35. Makedonija je sa nama u grupi sa nešto malo boljom ocenom, 37. Za neupućene, raspon 21-40 se smatra niskim i jedan korak je od nepostojanja bilo kakve transparentnosti.

E, sad kako smo se reformisali sa ovom agendom, onda poštovali sve ono potpisano MMF-u, pokazuje i podatak da ovaj indeks ima silazni trend. Na tabelu su nas uvrstili 2008. i indeks je iznosio 44, pa onda opet 2010. bio 44, one 2012. godine čak 50, a 2015. pad na 43 i zadnji u 2017. samo 35. Maksimalno je 100, naravno. Dakle, reformska agenda nas je uspešno učinila budžetski netransparentnom državom, što znači da se friziralo, petljalo, šminkalo i ko zna šta još. Da dodam da ovaj skor čine razne stvari, pa i učešće javnosti, što je ocenjeno devetkom, ali ne onom studentskom, već kao podatak da javnosti apsolutno nema, kao ni javnosti rada.

Kako kod budžeta, tako i kod reformi, sledom logike. Jer, sve se vrti oko para, a kod nas je ekonomska politika po onoj narodnoj: “Seci uši, krpi dupe!”. Zna se i čije uši, a čije dupe.

Zadnja kolona kaže: Nezavisne finansijske institucije (da ili ne, odnosno jesu li ili nisu), pa naravno da stoji eksplicitno “ne”. Ko želi da čita, a ne da mu tumače, neka pogleda malo ovaj pregled MMF-a po članu IV i obeleži sve ono što se tiče dugova, bilo po presudama, bilo dobavljačima, bilo zdravstva... Zapaziće da niti imaju uvid, niti entiteti imaju bilo kakav registar tih dugova. Biće, kažu. Valjda jednom kad nas više ne bude. Nema registra zaposlenih u javnoj upravi, stalno je neko tehničko odgađanje, a da ima registar dugova! Pa, grohotom se smejem!

Podsetim tako i vlast i svekoliko pučanstvo da je davne 2005. godine na moj predlog, kao ministra finansija, napravljen popis svih zaposlenih na budžetu i to bez ikakvih dodatnih sredstava ili angažovanja konsultanata i firmi sa strane, bez ikakve reformske agende, bez aranžmana sa MMF-om i bez uobičajenog pritiska. Samoinicijativno, verovali ili ne. Ovo čisto da bude potpuno jasno da nisu tehnički problemi, već vrlo personalni, da ne kažem sebični razlozi i ponovno muljanje sa brojem zaposlenih. Kakvi moratoriji na dalje zapošljavanje u javnu upravu i javna preduzeća, kakvi bakrači! Što reče ministar Bevanda nedavno na Ekonomskom forumu u Sarajevu, najbolja je plata gde je grb iznad vrata.

Nekad podsmehu izložena Albanija zaposlenje u javnom sektoru rešava tako da je to za nas nanotehnologija, u najmanju ruku. Do 15. februara svake godine se mora dostaviti plan zapošljavanja za tekuću godinu, nakon čega se raspisuju konkursi. Elektronsko je prijavljivanje, bez onih silnih overa, kopija, nadovera i izjava. Kandidati su dužni da konkurišu na sva radna mesta u okviru svoje struke. Kad se odaberu kandidati u uži izbor, obavi se testiranje, a rezultati se ne objavljuju da komisija koja obavlja razgovore sa kandidatima ne bi imala priliku da štima bodove. Najbolji mogu da biraju gde će u okviru upražnjenih radnih mesta, ostali šta im zapadne. Tek onda se dostavljaju dokumenti, što je, uostalom, uobičajeno u normalnim zemljama.

Nije čudo što je naša delegacija iz svih agencija za državnu upravu padala u nesvest tokom nedavne posete Albaniji, a neki postavljali nesuvisla pitanja.

I onda ja kriva kad tražim da se u reformski rečnik uvede izraz “navigenmarčiti se”, odnosno uzeti štagod kvalitetno da ti sve bude bolje, evropskije i impresivnije, ili “vigereforme”, kao izraz za ovakve reforme gde je za kredite gladac, a unutra jadac. I sve se bazira na pogađanju i procenama, pa i broj ljudi čije plate zavise upravo od grba iznad vrata i moći da se nametne povećanje akciza, poreza i nameta širokog spektra. Za smirivanje inostranih savesti i karijera gladac, za domaće pučanstvo, kao i uvek, jadac, sa karijernom kartom u jednom pravcu za Nemačku.

Taj podmetnuti jadac su i Askeri, Srbska čast i slične zabavne udruge nacionalnoratne orijentacije, sa posebnim osvrtom na jednakost između građanske države i kalifata, odnosno građanske države i bošnjačke tvorevine, kako se dao izraziti doktor nauka Čović. Dakle, u javnom diskursu sad pored genocidne tvorevine, imamo i bošnjačku tvorevinu, samo još ne znamo kako bi se zvala ona treća tvorevina, koju doktor Čović zagovara. Tu su za dom spremni, samo da se ozvaniči i vidimo koja je vrsta tvorevine.

Zajedno sa veronaukom, obrazovanje svesti na grupu predmeta gde će biti ponovo ONO i DSZ kao opšte nacionalna odbrana i dogranična samozaštita, sa tri varijante: SNO i DSZ, BNO i DSZ, HNO i DSZ (srpska/bošnjačka/hrvatska nacionalna odbrana i dogranična samozaštita). Rasklapanje puške umesto lektire, vežbe po vrškim čukama umesto ekskurzije, a nacionalne parade umesto maturske svečanosti. Diplomiraš kad napraviš “svoju” partiju, a ostale više akademske titule stičeš ako ti partija postane parlamentarna. Kako sad već ima nekih 160 aktivnih političkih partija, reklo bi se sve akademac do akademca. Ili sve moj do mojega i na kraju reforme.

DANI, februar 2018.

TINA

Izgleda da ni vlast nema alternativu. Zašto? Pa, prvo sve za vlast, vlast ni za šta, a drugo što sudeći po snazi i jedinstvu opozicije, uz apetite, zadugo nam nema alternative ovom siromaštvu, nezaposlenosti, korupciji, masovnom egzodusu evropskim drumovima (a i šire!).

Kod nas uvek ima sezona nečega što nema alternativu. Mir nije imao alternativu, pa smo se dohvatili noževa i vatrenog oružja da još uvek tragamo za mrtvima. Dejton od 1995. nema alternativu, a original sporazuma pronađen u špajzu, dok ga svako tumači kako mu padne na pamet, upotrebljava i zloupotrebljava, samo ne koristi ono dobro u njemu. Privatizacija nije imala alternativu, pa smo očerupali sve živo i mrtvo, a ovaj multietnički i multikonfesionalni soj sveže obogaćenih, a neprosvećenih i bahatih, ne da oka otvoriti. Interesantno da im je (ne)kultura ista, jezik isti, kao i istorija obogaćivanja. Reklo bi se kao jedan narod.

Reforme nikad nisu imale alternativu, posebno reforma pravosuđa kako bismo došli do nezavisnog sudstva i tužilaštva, a onda i pravne države. Takva je vladavina prava da ne znamo kad prestaje vladavina i počinje pravo. Spojeno, gotovo simbioza. I u velikoj ljubavi. Ne bi taj zagrljaj raskinulo ni pet Mektićevih presica dnevno. No, raduje me i da je u Sarajevu 13. 11. otpočela dvodnevna radionica o unapređenju saradnje tužilaštava i policije. Ne znam da li su imali pre toga kick off meeting i da li će posle toga biti brainstorminga. Za storm (oluja) sam sigurna, za brain (mozak) nisam.

Demokratizacija je bila bez alternative, sve dok nismo shvatili da nam je partokratija nad demosom. E, sad ta partokratija treba da sagradi demokratiju. Nisam pametna kako se partijski lider - autokrata pretvara u stvaraoca demokratske države i uz to reformatora sa konstantnim gubicima u državnoj kasi.
Regionalna saradnja nam je bezalternativna otkako smo se raspali. Toliko je uspešna da se svako malo referendumski potresamo, ratom pretimo, islamiste nam prebrojavaju, četnici se postrojavaju, ustaše su za dom spremne, a sve pod pokroviteljstvom susedstva u miru, ljubavi i poštovanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta mile nam države. Ne bih sada o tome kako smo prećutali sav proces oko odobravanja sredstava iz EU fondova za Pelješki most, a onda nadamo dreku busajući se u nacionalna prsa da mosta neće biti. Ili to što ne znamo kuda od Sarajeva do Beograda, a da struku niko ni upitao nije. Politika će nam reći šta je najbolje, pa u zavisnosti ko na koje glasače tipuje, tako nam se i trasa menja.

Granice nismo još overili sa svima, a Sutorina nam je pouzdan znak da ne budemo tako optimistični i opušteni kad je dogovor sa Srbijom u pitanju. Izbiće makar neka Butorina ili kakvi Gornji Prkalovci od strateškog značaja. O granicama sa Hrvatskom dovoljno je reći da se proteže u dužini od oko hiljadu kilometara, a sporno je oko pet posto granične linije. Tih pet posto ako nam ne skoči sto posto na nos, častim celu kafanu.

E, onda dođemo i na evropski put koji, gle čuda, takođe nema alternativu. Naime, Evropska unija nam poručuje već decenijama da su vrata za nas otvorena, da samo čekaju nas, da smo dobrodošli. O dobrodošlici i vratima uopšte ne sumnjam. Svaki dan po nekoliko autobusa naših sudržavljana na evropskom je putu ili preko evropskog puta ka Nemačkoj, Švedskoj, Norveškoj, Americi i ostalim zemljama, koje nas podržavaju i reformišu na tom putu. Ili bar ono što preostaje da životari u državi čekajući da se ključari rajskih evropskih vrata dogovore. To je onaj naš jednorog zvani politička volja, o kojem svi pričaju, samo ga niko video nije.

A onda dođemo do evropskih vrednosti, čiji kuriri i eksponenti svakome ko upita moraju li veće akcize, na primer, i zašto ta Reformska agenda nema ni redosleda, ni balansiranosti, ni izračuna, ni pokazatelja, ama ničega, odmah kažu da je protivnik integracija, nacionalista, neevropski nastrojen, neozbiljan i gotovo šarlatan. Ista je to vrsta etiketa kao i one naše domaće da nisi autentičan Hrvat ako nisi iz HDZ-a, nisi Srbin ako pripitaš o radu srpske politike i gde su pare i nisi Bošnjak ako nazoveš dobar dan umesto selam i ako ne pustiš suzu nad jednom i jedinom nedeljivom Bosnom i Hercegovinom dok kuckaš otrovne komentare upućene “onim drugima”.

U javnom nastupu ako si u Republici Srpskoj, moraš da prisegneš na Dejton, u Federaciji na celovitu i nedeljivu državu sve podvriskujući o evropskom putu, koji nema alternativu. Jednako kao što srpski političari pričaju o demokratiji, ali tako da je za srpskim stolom i na srpskoj stolici, tako se bošnjačka politička priča o celovitoj, jednoj i jedinoj BiH prostire koliko se šestarom može okružiti oko Sarajeva, a da su kraci pod uglom od jedva 30 stepeni. Hrvatski nositelji temeljnih europskih vrijednosti, onako ugroženi, zorno dobrim delom kontrolišu finansijske tokove države, a ona preostala i preživela grupica u Republici Srpskoj valjda je za njih izgubila autentičnost u tesnoj miledraganskoj koaliciji.

Na kraju, izgleda da ni vlast nema alternativu. Zašto? Pa, prvo sve za vlast, vlast ni za šta, a drugo što sudeći po snazi i jedinstvu opozicije, uz apetite, zadugo nam nema alternative ovom siromaštvu, nezaposlenosti, korupciji, masovnom egzodusu evropskim drumovima (a i šire!).

Ah, da! Zašto TINA? Pa, tako ovi učitelji demokratije i ekonomije uče sve svoje učenike diljem sveta rečenicom: There is no alternative! Odnosno, nema alternative. Ja dodajem: za sve ono što su njihovi predlozi i copy-paste strategije uz ovako nealternativnu domaću političku elitu.

DANI, novembar 2017.

Bezbjednom krađom do nebezbjedne države

Opasnost po bezbednost ovde najviše stvara budžetski kriminal i ostaci kojekakvih službi, koje već godinama upravljaju dešavanjima i ljudima.

Kamo puste sreće da se, na prvom mestu, skine retrovizor sa ramena i malo zagleda napred, umesto što stalnim kopanjem rana na površinu izbacujemo krv i pretnju ratom. Koliko smo bezbedni od terorizma, od nekog novog rata? Licitira se brojem radikalnih ovih ili onih kao da je pijaca, posebno brojem radikalnih islamista, a da niko nije objasnio šta spada u taj broj.

Nakon terorističkih napada u Engleskoj, tamošnji stručnjaci su se žalili da im je najveći problem zapravo ta druga generacija, koja biva zavedena nekom idejom ili parama, a njih je najteže otkriti, jer su se uklopili u društvo, tu rođeni, tu školovani, tu odrasli. Pa, i mi imamo sličan problem: kako identifikovati budalu i kako je neutralizovati? Jer, budala je budala, sa njom ne znaš šta ćeš, jer valja i sam biti budala da dokučiš logiku budale. Pri tome, naravno, nikog ne zabrinjava retorika po forumima, u medijima, otvoreno ispoljavanje mržnje i vaspitanje i obrazovanje koje gura samo u jedan tor. To je, valjda, demokratsko ispoljavanje mišljenja i privatna stvar svakog pojedinca. Dok neko ne nastrada. Tako demokratski imamo i ovoliko siromašnih, gladnih i bolesnih.

Opasnost po bezbednost ovde najviše stvara budžetski kriminal i ostaci kojekakvih službi, koje već godinama upravljaju dešavanjima i ljudima. Budžetski kriminal porađa populizam, porađa potrebu da se okolči i kontroliše teritorija, da se stalno smišljaju novi neprijatelji, da se mržnja sa pažnjom neguje i da se stalno raspiruje žar nedavnih sukoba. Pri tome, kad god zafali para, što je jako često, preti se međunarodnoj zajednici da će socijalni nemiri, proizvedeni nemaštinom i bedom u koje su ih upravo domaći gurnuli, dovesti do nacionalnih sukoba, pa je bolje da daju pare i sačuvaju mir.

Ambiciozna budala, a prepoznajemo ih, lenja da uči i da stvara autoritet radnim sposobnostima i znanjem, kreće u politiku da zasedne na tendere i budžet. Najcrnji i najprimitivniji kriminal! Svetski šverceri svega i svačega bar nešto rizikuju, budžetski krimosi ne rizikuju ništa, a taj budžetski kriminal, ističem po ko zna koji put, jednak je onome kad nabildani dasa zvizne nemoćnu staricu i otme joj novčanik, pa sebe proglasi mangupom. Tako sebe proglašavaju facama budžetski kriminalci, znajući da naspram sebe imaju nemoćnu masu ispranog mozga.

Ali! Tu leže dve opasnosti po bezbednost. Prva je to što sposobni odlaze, a sve više će ostajati onih niskog čela i tupog pogleda, koji kad pregladne, hvataju motku i tuku ruku koja ih je do juče hranila mrvicama ili im ispirala mozak. Što će reći, neće biti organizovanih protesta nekih grupacija pred vladama, već će juriti motkom bilo kojeg političara i napadati mu na imovinu.

Druga opasnost je upravo to da će zarad opstanka na vlasti, budžetski carevi biti spremi da izazovu makar i mini rat samo da prikriju svoj kriminal. Zato svojom retorikom i radikalizuju regrutovane budale.

A onda je tu i pomenuta sveprisutna opasnost kojekakvih ostataka onih predratnih službi i nekih novostvorenih mreža na istoj matrici. Evo, sve više isplivavaju neki dosjei saradnika onih službi i koji su im bili zadaci kako bi se na Balkanu stvorio haos, posebno u bivšoj Jugoslaviji. Lustracija je bauk samo za one koji znaju da će ih pod nekim kodnim imenom i brojem pronaći, a odatle nije teško povezati vrlo čvrste međuetničke veze. Tu bratstvo i jedinstvo nikad nije prestalo da postoji. Nije bitno ništa, nije sveto ništa, osim ostanka na vlasti, blizu vlasti, oko vlasti i lično bogaćenje.

Na primer, ko je želeo malo više da se uputi u to kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu, zna da to bez pomoći uticajnih i onih oko vlasti i kojekakvih službi nije moglo. Vrlo multietnička grupa je naučila iz grešaka svojih prethodnika, pa su se sklonili sa ulice i radili u senci, a parama su mogli sve.

Ko je omogućio stvaranje fiktivnih firmi? Vlast. Ko je omogućio pranje para preko nekih banaka? Vlast. Ko je opstruirao dobrim delom istragu i saradnju sa međunarodnim policijskim strukturama? Vlast. Ko opstruira kod nas istrage protiv političkih kapitalaca? Pa, upravo kapitalci na vlasti. Na šta su spremni takvi da zaštite sebe i svoju veliku imovinu? Da nas gurnu u još jedan ratni ponor ili večno tinjajuću mržnju. Saveznike za to će lako pronaći i po svetu u istom miljeu.

I dok su ti žestoki momci, kako ih zovu, naučili da se na nova tržišta ne probijaju više ubistvima i nasiljem, već zahvaljujući “robi” i zadovoljnim kupcima, budžetski krimosi i dalje posežu za silom, pritiscima i konstruisanjem neprijatelja. Pa, i teritorijalne pretenzije ka okruženju, naravno, nisu isključene (manje ili više otvoreno), mada ni ono gde su ne obrađuju, niti uređuju. Mahom osiromašuju sa sve nacionalnim pokličem na ustima i pričom o vekovnim težnjama za ujedinjenjem, ugroženošću ili zaštitom “svog naroda”. Život tuđe dece uvek vredi manje od zarade na pušci, koja bi im bila gurnuta u ruke.

Da se manemo mi svetskih urota velikih moćnika i vratimo se onome što svaki dan gledamo i slušamo. Ko ne vidi, neka stavi naočare za čitanje brojki i slušni aparat da bolje čuje vlastiti stomak, a za svaki slučaj, deci čim se rode izvaditi pasoš ako je ćutanje na sve ovo životni izbor.

DANI, septembar 2017.

Ekstruder

Uz već poznat podatak da je pad prihoda poslovnog sektora Republike Srpske prošle godine iznosio 3,5 milijardi, svi uslovi da Vlada Republike Srpske bude u stalnom zasedanju. A nije. Na čiji će teret stvoreni dugovi i izdate garancije? Na teret građana Republike Srpske.

Akumulisani gubitak Rafinerije nafte Brod premašio pola milijarde KM; predsednik uprave zvorničke Alumine Milorad Motika predao je sudu zvaničan zahtev za stečaj ove kompanije, bez odobrenja Odbora poverilaca Fabrike glinice Birač; TE Stanari prestala sa radom pre nekih dve sedmice.

Uz već poznat podatak da je pad prihoda poslovnog sektora Republike Srpske prošle godine iznosio 3,5 milijardi, svi uslovi da Vlada Republike Srpske bude u stalnom zasedanju. A nije. Na čiji će teret stvoreni dugovi i izdate garancije? Na teret građana Republike Srpske. A i šire. I neverovatno, ali istinito: još ima onih koji pričaju o tome da drski i mrski neprijatelji Republike Srpske rušenjem Dodika hoće da sruše Republiku.

Hajde sada neka saberu ove iznose samo od Rafinerije, Alumine, pada prihoda i zaustavljanja Stanara (i eventualne prodaje, kako se najavljuje), pa neka mi objasne ko tu koga ruši, ko su neprijatelji, ko izdajnici. Evo, samo da pitam: ako TE Stanari ne mogu da vraćaju kredit, ko će vraćati tu simboličnu cifru od 320 miliona evra?! Jedino da milion stanovnika priključimo na struju ili da se tu pune oni nevidljivi električni automobili nestalog savetnika za ekonomska pitanja predsednika Republike.

A možda će se ostvariti on famozna izjava premijerke o tome kako je struja u Republici Srpskoj jeftinija 113 odsto nego u Hrvatskoj, s tim da ćemo mi doplaćivati tih 13 odsto, jer se pominjala u medijima njihova elektroprivreda kao mogući kupac TE Stanari. Ko će kupiti novoformiranu Opštinu Stanari, nisu rekli. Još.

I, što bi rekla tv-reklama, ali to nije sve! Evo izveštaja Evropske komisije o tome kako je stanje u BiH zabrinjavajuće. Ma, ljudi moji, je li to moguće?! Od impresije do depresije samo devet meseci.

Sad kažu da je servisiranje javnog duga više nego udvostručeno proteklih godina, a što je još gore, Evropska komisija predviđa da će naredne godine javni dug doseći čak šest odsto ukupnog BDP-a. Navode i oštar pad u prihodima iz doprinosa za socijalnu zaštitu.

Vlast se hvali povećanjem zaposlenosti, frcaju hiljade novih radnih mesta na sve strane, pa je zaista čudno zašto padaju prihodi za socijalnu zaštitu?! I pazi sad ovo: “BiH je s udjelom od 34 odsto bruto domaćeg proizvoda u 2015. u odnosu na 98 odsto prije rata jedna od najmanje integrisanih ekonomija u regionu.”

Idi begaj! Još nam je preratno stanje ekonomije misaona imenica i nedostižan san nakon svih ovih vežbi demokratije i eksperimenata u ekonomiji?! Do koga je: do učenika ili učitelja? Nekad davno, to pre rata kad sam se školovala, ako učenik ima sve kečeve, zabrine se i nastavničko veće i pripita sebe gde greši, posebno ako je generalno prolaznost učenika niska. Naše međunarodno nastavničko veće bi možda i sebe trebalo da pripita zašto tako brzo izopšti svakog ko stavi pod znak pitanja njihove reformske planove. Nisu se tu pokazali širih shvatanja ili demokratičniji od domaćih nam vlasti.

Evo, sad navode da BiH nema adekvatne politike kojima bi planirala razvoj. Čekaj, majku mu, pa što onda ne ubaciše sve to u onu Reformsku agendu i ne pomenuše sektorske politike i ulaganje u istraživanje i razvoj? I još kažu da tome doprinose loši statistički podaci i zastarele računovodstvene prakse. A kad prave izveštaje i planove, preuzimaju te iste podatke, pa vrlo optimistično frcaju i prognoze o nekom rastu od tri odsto. Sad ne znam kome je optimističan rast od tri posto u ovako zaostaloj ekonomiji, jer liči i na ono kad kupuju vreme kod penzionera pričom da će na jesen rast penzija biti tih celih tri odsto, pa će da se rastrošno bahate, valjda.

Nedostaje ovde priča i o deficitu i dugovima u fondovima zdravstva, katastrofi u javnim preduzećima, spoljnotrgovinskom deficitu, povećanom dugu građana prema bankama, padu kreditiranja privrede, povećanoj korupciji... I da ne nabrajam dalje. Nema potrebe. Toliko sam puta o tome pisala, pištala i pričala, da meni samoj bude neprijatno od ponavljanja.

Bezbednije i lakše bi mi bilo da namaknem onu boru na čelu i “umno” prozborim nešto u stilu: “Bosanskohercegovačke vlasti brinu o interesima naših građana, koji su prepoznali temeljne evropske vrednosti i viziju, koju pružaju interaktivna rešenja i kratkoročna odricanja zarad dobitka na duge staze, što će biti nagrađeno, jer će pobediti smelost i odlučnost u posvećenosti evropskom putu i strateškom planu, koji je stvoren u uslovima dijalektične paradigme i poseduje objektivnu vrednost, što implicira da se nacionalna svest može upotrebiti za jačanje hijerarhije, ali samo ako postoji jasna distinkcija između realnosti i svesti.” Ne znači ništa, ali zvuči. I glava ne boli.

Uostalom, reče premijer Federacije BiH da će ubrizgati jedno 400 miliona u puteve i to bez povećanja akciza, pa je za očekivati jedan infrastrukturni ekstruder, koji će izvlačenjem i razvlačenjem premrežiti bar deo mile nam države saobraćajnicama. Da i taj ekstruder patentiramo, pa k’o gospoda da ga uvaljujemo sektorski, planski i reformski, a bogami i u cilju stabilizacije i pomirenja u regionu.

DANI

Ja sam većina!

Može, itekako može kad shvatiš da pripadaš većini! Na dobro jutro prvo sebi reći: “Ja sam većina!”, a postaje mnogo lakše kad čuješ hor iza sebe koji izgovara isto

Posle proslave Nove godine uz Dinu, petarde i smog, Sarajevo će naredno jutro opet pitati za vodu. Banja Luka, nakon vina, piva i grupe izvođača, pitaće za grejanje. A baš me uveselio oglas (objavljen 14. 12.) Kliničkog centra Banja Luka - licitacija za “prodaju pomija u viđenom stanju”, sa početnom cenom 80 KM mesečno bez PDV-a. Pominjem ja uvek onu staru da za dobru svinju nema loše pomije. Što ne važi za Predsedništvo BiH, gde je kupljen tepih od 12.000 KM.

Tu je ona o cipeli bečkoj i nozi ličkoj na trotoaru od 360.000 KM. U viđenom stanju bh. građani i dalje gutaju svoje političke pomije.
Mostar nakon skoro deset godina proslavlja Novu godinu na otvorenom i, uz brojne sponzore, čekaće i dalje izbore. Pošto je upriličena nakon toliko godina, možda to daje nadu da će nakon isto toliko godina Mostar imati i izbore na otvorenom.

Tuzla sa Amelom Ćurićem u novogodišnjoj noći i istim mamurlukom narednog jutra u vidu propalih firmi. Bijeljina će propustiti ponovo da dočeka tu međunarodnu na otvorenom, ali za onu srpsku verujem da će se naći para, kao i uvek. Trebinje uz Osvajače, što je neviđena simbolika uz svu političku retoriku i gotovo rat u toj opštini. Kako li će Zeničani preživeti Krivo je more i Jedina moja uz onoliko zagađenje, meni lično je misterija.

Srbi su u prednosti što će na mamurluk samo dopuniti malo i ceo im januar u veselju prođe. Minuli rad, stabilnost budžeta, borci i penzioneri ostaće za februar.

Uostalom, čemu razmišljanje o tome kad su naredne godine izbori u Austriji, Holandiji, Italiji, Francuskoj i Nemačkoj, Poglavlje 50 u EU vs Velika Britanija, a Trump preuzima predsednikovanje?! Jer, sve to utiče na BiH, u kojoj je, inače, mir, sloga, poštovanje, razumevanje i vrlo prosperitetna ekonomija, pa nam je zaista za brigu najveću ko će doći na vlast i kako će vladati. Mislim, ionako smo zdušno opredeljeni i uprli se da prebrodimo džombe i kratere na evrpskom drumu, ispunjavamo taj upitnik kao ludi, pa zamisli ako na vlast dođu svi oni koji nas neće tamo?!

Onako uzgred da napomenem da jedino u Nemačkoj za jotu prevladavaju oni koji misle da se EU treba proširiti i u ovaj naš srećni i stabilni vilajet. Francuska ne želi o tome, imali smo podršku Velike Britanije, ali tamo opet za jotu prevladaše oni koji bi Britaniju van EU, dok ostale zemlje ponekad samo okreću glavu u našem pravcu. Mnogi potajno navijaju i trljaju ruke na mogućnost da desnica totalno prevlada u Evropi. A i šire. S tim u vezi, po podacima Merriam-Webster online rečnika, najpregledniji pojam u 2016. je fašizam.

Ima i Sirija da se povazdan brinu i oni i mi, posebno naš svekoliki puk, koji zdušno komentariše i navija na društvenim mrežama, sveudilj uzdiše i svrstava se tražeći krivca i ne brinući o žrtvi, a da pojma nema šta se tamo zapravo dešava.

Dok su se ranije analitičari brojali na prste i svodili samo na nekoliko ljudi, sad su svi analitičari. Čim stave mikrofon pred tebe, analitičar si. Ja i dalje odbijam da me tako zovu i od sada ću tražiti ne da me potpisuju kao ekonomistu, kao što sam do sada zahtevala, već ima da piše “predstavnik većine u manjini”. Zašto? Jer sam deo većine koja je nezadovoljna, a predstavnik manjine u toj većini zato što i dalje tvrdim da postoje nepartijski i nenasilni metodi borbe da se nešto promeni. Želite dokaze? Evo nekoliko samo.

Otpor u Srbiji, za početak. Nama u susedstvu i vrlo blisko da se izuče načini. Pošto su svima po društvenim mrežama hit citati Mahatme Gandija, valjalo bi da znaju nešto i o Slanom maršu i Indiji. Britanija je oporezovala svojoj koloniji proizvodnju soli, pa je Gandi okupio samo 77 svojih sledbenika i krenuo na jednomesečni put peške do mora da je sami proizvedu: ono iskuvaš vodu i uzmeš talog. Slani marš je prikupio ljude svih veroispovesti, nicali su protesti širom Indije i Britanci su dozvolili Indijcima neoporezovanu so.

Ili primer iz Poljske, recimo. Akcija aktivista Solidarnosti u malom gradu Svidniku. Dosadilo im da u udarnom dnevniku slušaju kako im je lepo, pa su u to vreme izvodili svoje tv-aparate u šetnju. Televizor na civare, pa u šetnju po gradu. Jednog popodneva u Teheranu 2012. Fatma Iktasari i Šabman Kazimi su se obukle kao muškarci i otišle na fudbalsku utakmicu, što je ženama u Iranu zabranjeno. U pauzama skandiranja i navijanja, slikale su se na tribinama i okačile po društvenim mrežama. Poseta utakmici je postala simbol.

Sudanski aktivisti GRIFNA-e su u vreme diktature Omara al-Bašira usvojili narandžastu boju kao simbol i podstakli pristalice da uvek i svuda nose pomorandže.

I da ne nabrajam dalje primere iz celog sveta svima onima koji mi usresređeni na proslavu Nove godine i dešavanja u svetu (sic!) uporno dokazuju kako se ovde ne može izboriti. Može, itekako može kad shvatiš da pripadaš većini! Na dobro jutro prvo sebi reći: “Ja sam većina!”, a postaje mnogo lakše kad čuješ hor iza sebe koji izgovara isto. Uostalom, viđaćete me u državi i sa takvim natpisom na reveru.

DANI, 22.12.2016.

Guo Kuan - Zemlja Oslobođenih Od Brige

Malo se samo pitam ko snosi troškove ovog dela partijskog puta i partijskog sporazuma o saradnji. Ili nam je SNSD i zvanično postala republička partija od opšteg interesa?! A možda je Mile išao po kredite, a Dodik po sporazum, pa Dodik da pogura Mileta ili sporazum da partijski pogura kredit?

Neće Hrvatska, kako reče premijer Plenković, ostaviti Hrvate u BiH “na cjedilu”. Isto to kažu i iz Srbije glede i unatoč Srba u BiH, a Turska svojata Bošnjake. Elem, svak svoga miče sa tog cedila, a mi isceđeni k’o kafanski limun. Tim isceđenim limunom se onda obrišu ruke, a i koža mu se izrenda za staviti u nešto zbog mirisa.

Pitam se, onako zabrinuto, kako će hapšenje u Orašju uticati na prijateljstvo Dodika i Čovića, jer optuženi su Hrvati za zločine nad Srbima. Nije čudo što je Plenković odmah rekao da bi se moglo razgovarati sa Vučićem, kao poveznicom, što miriše na neki novi Dayton ili šta već.

Ne bih se upuštala u ocenu krivice uhapšenih, samo bih podsetila da je Posavinu i Bog zaboravio od rata i da se, onda, očito ne smatraju autentičnim Hrvatima.

I u krojenju trećeg entiteta povike su bile sa srpske vladajuće strane da može, ali ne na teritoriji Republike Srpske. Nisu dali nikada odgovor kako i da li posavski Hrvati treba da vežbaju skok s motkom do trećeg entiteta jednako kao i Srbi u slučaju nekog otcepljenja ili Bošnjaci iz Srebrenice ako se zaista odvoji kao distrikt.

Možda i jeste rešenje da nas Kinezi osvoje. Svi zadovoljni postignutim dogovorima: i Vučić i Dodik i Zvizdić. Ako bi i Hrvati pozdravili sve to, kineski nam je jezik budućnosti. I mirna kineska Bosna, a i Hercegovina. Uzgred, za potrebe slikanja do izbora, može se unajmiti bilo koji preostali Kinez u BiH da nešto potpiše pred kamerama. Mi ionako ne vidimo razliku, a niti će taj potpis bilo šta promeniti. U kontinuitetu.

Red je da se podelimo na kineske Srbe, kineske Bošnjake i kineske Hrvate, pa da i imena uskladimo. Recimo, po kineskom alfabetu, Rinki-taku (Mile) Van, Teshika-jikato (Dragan) Čang, Tuka-mekishi (Bakir) Kang ili Rudo-Mikimi (Vučić) Šen. Za neupućene, ovo Van znači kralj, a moglo bi imati i drugu simboliku, dok Chang znači povećanje, Kang blagostanje, a Šen pobednik.

Kad je mogla prošle godine britanska turistička agencija Visit Britain da odabere 101 turističko mesto, događaje ili kulinarske specijalitete koji su zaštitni znak Velike Britanije i pozove putem društvenih mreža Weibo i WeChat kineske građane da za njih izaberu kineska imena ne bi li ih učinila još privlačnijim za kineske turiste, što ne bismo i mi odmah krenuli u akciju preimenovanja?!

Tako je velško mesto Llanfairpwllgwyngyll, drugo po dužini imena u svetu, dobilo ime Djan Feu Cun, odnosno “selo zdravih pluća”, jer je njegovo ime nemoguće izgovoriti u jednom dahu. Mi da vidimo nešto kao “selo bolesnih pluća” jer najviše gledamo u termoelektrane i daha inače nemamo. Odmah da se Gacko preimenuje u Jika-mimemo, a Banovići u Tuka-toke-ruki-miki. Doboj odmah postaje Temo-tumozu. Dobro došli u Tumo-aritoka ki Rikushi-zkuji-moruki-toka. Iliti kinesku Bosnu i Hercegovinu. Može i Guo Kuan, Zemlja Oslobođenih Od Brige.

Glede jezika, super bi nam bilo, jer u kineskom nema padeža, rodova, množina i jednina. Glagolska vremena ima, ali samo tri: prošlost, sadašnjost i budućnost. Ionako nam u proseku elita niti zna padeže, niti im se jednina i množina baš razlikuje (umesto vaše, kažu moje, na primer), a još je bolje što se prošlo i buduće vreme tvori slično: prošlost se označava umetanjem yao (jao nama s prošlošću!) pre glagola, a budućnost jednako, samo što se stavlja dodatak le na kraju, lele nama doveka što nam je budućnost u prošlosti!

Putevi, bolnice, termoelektrane... Sve će to Kinezi da prave, daju pare i još da pitaju šta još treba. Pod budnim okom sporazuma između Saveza nezavisnih socijaldemokrata i Komunističke partije Kine. Može kod Rinki-taku Vana sve: i ultradesničarska austrijska partija i komunistička kineska. Konstanta je Hrvatska demokratska zajednica, što ni hapšenja u Orašju ne mogu da poremete. U srpskom selu se uvek govorilo da za dobru svinju nema loše pomije. Ne bilo doslovno primenjeno, daleko bilo.

Malo se samo pitam ko snosi troškove ovog dela partijskog puta i partijskog sporazuma o saradnji. Ili nam je SNSD i zvanično postala republička partija od opšteg interesa?! A možda je Mile išao po kredite, a Dodik po sporazum, pa Dodik da pogura Mileta ili sporazum da partijski pogura kredit?

Za svaki slučaj, ja izvadih i crvenu maramu, a poručujem i plavu od Freiheitliche Partei Österreichs. Nikad ne znaš kad je Meile, po austrijski, a kad Rinki-taku, po kineski, na evropskom putu. Neka se spremi i Radnička partija Severne Koreje. Uostalom, nije li nećak Kim Jong-una školovan u Mostaru? Poguraće.

DANI, 11.11.2016.

Konstruktivna žvaka za alava politička usta

Prvo demokratizovati postojeće stranke, pročistiti ih i podići izborni cenzus, pa bi rezultat bio daleko veći nego naturanje još jedne stranke u sveopšti haos. Uostalom, sve pametne stanke u svetu ne broje članstvo, nego pristalice...

Uhvatile se već startne pozicije za opšte izbore 2018. SBB neće više u koaliciju, ide samostalno. SDS se preustrojava sa novim predsednikom Govedaricom, s tim da slede izbori po vertikali, pa opet ko zna ko će biti predsednik i gde je tu ustrojstvo, a gde preustrojstvo prema Miletu the Greatest. Jer, čim je izabran, Govedarica je odmah naglasio da u SDS-u nisu izdajnici, čime je potvrdio da nastavlja put pravdanja i opravdavanja.

SDA spava na uvelim lovorikama i gura u prvi plan navodnih 25.000 radnih mesta, koja je stvorila “njihova” vlada. U Švedskoj i Nemačkoj verovatno.

HDZ nije baš na izborima prošao kako se nadao, malo su se pritajili, jer je očigledna svest da glasove dobijaju isključivo parama i pritiskom. Osim što se Čović the Optimista sastaje sa Dodikom the Referendumom. Para u budžetima uprkos zaduživanju i MMF-u sve manje, naravno. Valja već sada smišljati žvaku za naredne izbore, koji će, takođe, biti istorijski i odlučujući i sa istim alavim političkim ustima.

Ja bih, s tim u vezi, dala svoj skromni doprinos. Uz Srebrenicu, Stolac i Mostar, kao večnu inspiraciju za međusobno fingirano obljuvavanje, obavezno doraditi ekonomski program u skladu sa stanjem finansija.

Prva etapa, koju bi trebalo odmah započeti, da se mora biti siromašan zbog inata prema njima tamo. Biti sit nije patriotski, a samo najveće patriote podnose glad i neće da jedu i kad mogu. Srbi obavezno da naglase da je ramazan šega u poređenju koliko vaskoliko srpstvo može da posti! I svima to oglašavati, te se takmičiti koliko dana ko nije jeo. Bošnjaci da odmah kažu da će ramazan od sada trajati dve godine bez prekida, sve dok se ne postigne bošnjačko jedinstvo za Bajram-izbore. Sve i jedan pravi Bošnjak da i u medijima oglasi kad je zapostio, a telal da po ulicama izvikuje za one koji ne mogu ni hleba da kupe, a kamoli novine. Uvek ugroženi Hrvati da ne prekidaju korizmu od Uskrsa preko Uskrsa sve do Božić-izbora 2018. Pokora za autentične Hrvate do zadnjeg!

Druga etapa počinje nakon ove kampanje, u smislu šta se sme jesti tokom dana (za Srbe i Hrvate), a šta za iftar kod Bošnjaka. Elem, travu proglasiti posnom hranom, što, doduše, i jeste, no za iftar bi je valjalo spremiti bogatije, možda garnirati za zemljom bosanskom i to proglasiti još patriotskijim činom. Slagaće se sa odnedavna popularnim izjavama saučešće u vidu “Laka mu zemlja bosanska”. Sve to služiti uvek toplo uz poruku: “Mi bolje pasemo travu nego vi”, “Naša trava je hlorofiličnija/zelenija” i tome slično.

U trećoj etapi, netom pred izbore, obavljati sahrane/dženaze pomrlih od gladi i tome dati veliki publicitet kao dokaz sabornosti, pre svega, a onda i patriotizma: “Život za svoj narod”. Okriviti onu drugu stranu/strane za smrt toliko ljudi i odmah podneti zahtev MMF-u, Svetskoj banci, EBRD-u, EIB-u i ostalim fondovima u bratskoj Rusiji, sestrinskim arapskim zemljama, velikoj Nemačkoj za finansiranje uprave preživelih.

The Optimista Čović da upriliči posetu papi Franji i pohvali mu se da je u pokori kupio mnogo bolji auto nego onaj u kojem se vozi ponekad papa Franjo. The Optimistu Čovića obavezno beatizovati za života, mimo svih pravila, jer uspeo je da zadrži celog jednog Hrvata po kvadratnom kilometru. Da se sveti i ime Mileta Stolpnika Mirotočivog Čudotvorca, koji je pretvarao nešto u ništa, a Bakiru promeniti ime u Bakir ibn Alija halif Tajipov.

Za to vreme levica da se ujedinjuje dva puta sedmično, a ne jednom kao do sada. Nije red da se za male levičarske Napoleone ne čuje više ne bi li i zadnji stanovnik prestao da upotrebljava i levu ruku.

Nikad sreće od stranaka, koje niko ne zna po programu, već po vođi. Zato sam se i smejala i povraćala na činjenicu da je udarna vest bila na gotovo svim medijima da Senad Šepić i ja pravimo stranku. Nisam čula izjavu Fuada Kasumovića, samo videla da je, navodno, na pitanje da li on pravi novu neku stranku, odgovorio da ne pravi, ali pouzdano zna da stranku pravimo Šepić i ja. Prvo, ne znam šta ću ja u odgovoru na pitanje postavljeno njemu, a drugo mogao je reći od koga je tu nebulozu čuo. Da bar znam šta ko sanja, a šta se meni dešava.

Treba li još neka stranka ovoj državi, u kojoj svaki drugi stanovnik čeka nekog mesiju da reši sve probleme, a svaki treći da može da bude premijer/predsednik i da može da uzme koliko Mile/Dragan/Bakir? Naravno da ne treba. Prvo demokratizovati postojeće stranke, pročistiti ih i podići izborni cenzus, pa bi rezultat bio daleko veći nego naturanje još jedne stranke u sveopšti haos. Uostalom, sve pametne stanke u svetu ne broje članstvo, nego pristalice, a svoj rejting dižu angažovanjem profesionalaca.

Pametne, velim, ne bosanskohercegovačke.

Zato zadnjih dana povazdan ponavljam rečenicu da je Bosna i Hercegovina divna zemlja, samo šteta što je naseljena. Doduše, ne još zadugo sa ovakvim činodejstvujućim političarima.

DANI, 27.10.2016.

Politicid

Politički demagozi su shvatili odavno da mase lakše pristaju na negativni program, kao što je priča o mržnji neprijatelja ili zavisti, nego na bilo kakav pozitivni program. Mržnja i nasilje, posebno kod mladih, opravdavaju se idealima, herojima i višim ciljevima. Cilj opravdava sredstvo, a nema ničeg na šta glasački kolektiv nije spreman za dobro isključivo svog kolektiviteta. Jedina moć koja vredi je politička moć.

Njih dvojica, a ja i babo sami. Odnosno, njih četvorica, a Milo i Đukanović sami. Cela opozicija u Crnoj Gori kad se skupi, ima koliko DNS.

Rezultat? Verovatno u dogledno vreme vanredni izbori, jer ni prehlada neće biti dozvoljena, a kamoli proliv.

Paralela? Sa izborima u Republici Srpskoj. Prosečan birač kaže: "Ne valja Milo/Mile, ali kad vidim opoziciju..."

Jer od ovih znaju šta im sledi, od ovih drugih ne, osim da su kao hor gde svaki glas nije u drugom tonalitetu, već u drugoj pesmi. Uz, naravno, celi birokratski moćni aparat i budžet, evo Mile-ta, odnosno dvojice ljudi koji su na bivšem Yu-prostoru najduže u vlasti: Milo 27 godina, Mile sa prekidima nekih 13, ne računajući Banjaluku gde mu je stranka 19 godina u vlasti. Ili RTRS gde je i duže.

Razlika? Milo ušminkan, hoda prav kao strela, Mile sirov i hoda kao s kamena na kamen. Jedan za NATO i EU, drugi za Rusiju i srbovanje bez granica. Jedan mudro izbegao rat i uključio manjine u vlast, drugi priziva rat i eliminiše sve što nije srpsko.

Sličnost? Bar nekoliko nestalih milijardi i privreda koja skapava. Druga sličnost im je opozicija sa stotinu vođa, od kojih svaki ima kompleks od Mile-ta. Naravno, ni tu demokratije koliko ni za lek, jer je isti moto: „Ko nije za nas, za Njega je!”

Saučesnici? Ono što se naziva međunarodna zajednica. Ili tranzicioni učitelji tržišne ekonomije, demokratije i pravne države. Totalno neuspeli, naravno. Kao pedagozi su se pokazali ili nesposobnima ili nezainteresovanim ili nestručnim ili sa zadnjim namerama, te nam je država ne samo loš đak, već i delinkvent. I to punoletni! Eto nam šalju i EU razredne starešine nadrogirane, euforične i birtijski opredeljene.

Kad su došli, citirali su od Friedricha Hayeka do Jeffreya Sachsa. Potonjeg su kasnije preskočili jer je Srbija, recimo, platila njegovu šok-terapiju za zemlje u tranziciji, a on se prebacio na održivi razvoj i siromaštvo, leteći prvom klasom ili privatnim avionima.

Isticali su sledeće mane socijalizma, sa čim se apsolutno slažem, da ne bude zabune: centralno planiranje privrede je nemoguće izvesti uspešno; jednopratijski sistem guši ljudska prava i demokratiju; dugovi i promašene investicije su došli glave i bivšoj Jugoslaviji, a njen glomazan i nefunkcionalan aparat nije mogao da reši nagomilane probleme, dok je odsustvo konsenzusa ili insistiranje na njemu pocepalo državu uzduž i popreko. Najveći problemi funkcionisanja takvog sistema su problem znanja, problem stimulansa i ekonomska računica. U socijalizmu zbog uravnilovke pojedinac nije stimulisan da razvije svoja znanja i sposobnosti, jer je na sceni filozofija "radio, ne radio..."

Kvalitetno znanje znači napredak i novu vrednost, dok je u socijalizmu obrazovanje ideološki obojeno. Ekonomske računice nema ako su državna preduzeća pod kontrolom centara moći, imaju monopol i stvaraju gubitke, koje sanira poreski obveznik. Ako privatnik uzme 10.000 vrednosti resursa, stvori proizvod za koji kupci plate 100.000, znači da su stvorili 90.000 nove vrednosti za društvo. Državna preduzeća, nasuprot tome, uništavaju društvenu vrednost koristeći resurse na neefikasan i neprofitabilan način.

Jednakost, kao temelj socijalističke doktrine, nejednako je razdeljena, pa su neki mnogo jednakiji. Besplatno zdravstvo i školstvo ne postoji, jer neko mora da plati sve to, a to je poreski obveznik, kao i obično. Međutim, kad sistem školstva ne funkcioniše kako treba, kao i sistem zdravstva, kao rešenje se ističe više para iz budžeta, jednako kao u sistemu socijalne zaštite kad se siromaštvo stalno pavećava iako se izdvaja sve više novca. Za razliku od privatnih, državne kompanije i agencije mogu postojati stotinama godina zavlačeći ruku u tuđi džep, a pružajući lošu uslugu po ekstremno visokim cenama.

Birokratija, takođe, karijerno ne napreduje iskazujući preduzetnički duh i inovativnost, poboljšavajući kvalitet i smanjujući troškove. Njihov uspeh je baziran na političkim veštinama. Dok je zavlačenja ruku u džepove građana i zaduženja, vlada će uvek moći da daje veće plate svojim uposlenicima nego što ima privatni sektor.

Citirajući Hayeka, rekoše da kolektivizam svih vrsta, uključujući socijalizam, podrazumeva neko nametanje građanima, pa takav sistem privlači najnemoralnije ljude za političke lidere. Neminovno dovodi do suzbijanja demokratskih institucija i kretanja ka totalitarnoj upravi, jer nezadovoljstvo sporim i glomaznim demokratskim procedurama, te činjenicom da akcija sama sebi postaje cilj, ličnost ili partija koja u javnosti deluje odlučno, privlači mase čak po cenu napuštanja demokratije.

Politički demagozi su shvatili odavno da mase lakše pristaju na negativni program, kao što je priča o mržnji neprijatelja ili zavisti, nego na bilo kakav pozitivni program. Mržnja i nasilje, posebno kod mladih, opravdavaju se idealima, herojima i višim ciljevima. Cilj opravdava sredstvo, a nema ničeg na šta glasački kolektiv nije spreman za dobro isključivo svog kolektiviteta. Jedina moć koja vredi je politička moć. (R. J. Rummel je ceo život dokumentovao democid, odnosno nasilje koje su počinile vlade nad svojim građanima, a uključuje genocid, politicid - masovna ubistva. Ja bih da tužim bar za dugogodišnji politicid.)

I tako tranzicioni učitelji krenuše pre 20 godina u projekte, obuke i reforme. Sad budi pametan i skontaj jesu li oni nama to ukidali taj socijalizam ili ga učvrstili u najcrnjoj varijanti. Kad dunu vetrovi s tog evropskog puta ili se otvori izborna septička jama, smrdi na nacionalsocijalizam, a izgleda i kreće se kao fašizam. Regionalno...

DANI, 21.10.2016.

Priključi se za RSS feed