Login
<a class="gkTwitter" href="#">Twitter</a><a class="gkFb" href="#">Facebook</a><a class="gkPinterest" href="#">Pinterest</a><a class="gkGplus" href="#">Google+</a>

Tuđa ruka svrab ne češe

  • Objavljeno u Autori

Čekajući da nas pripuste, odnosno da se reformišu i dublje integrišu, bolje bi bilo da gledamo svoja posla i konačno nešto napravimo od ove države. Najblaže rečeno je degutantno, da ne kažem da je zločin protiv čovečnosti stalno držanje ratnih tenzija ovom sluđenom i siromašnom narodu.

Neki dan se prepisujem sa drugarom sa Kosova, inače Albancem, ako je to uopšte bitno, pa dobijem potpuno isto pitanje koje i mi sebi ovde postavljamo: “Šta smo mi to zgrešili ili šta je to u vazduhu da glasamo uvek za iste i da nam se uvek isto dešava?” Povod je bilo odgađanje uvođenja carine od 17 odsto na mleko iz Bosne i Hercegovine. Niti on može u BiH, iako je studirao ovde nekad, a još uvek o ovoj državi govori kao o svojoj, niti mogu privrednici bez bolne i neizvesne administrativne procedure.

Vizna liberalizacija je još uvek misaona imenica dok se zaklinjemo u Evropu i sve moguće konvencije o ljudskim pravima, pa i slobodi kretanja. Ne možeš ovamo, ali mleko može.

Naravno, dok ovo pišem, zamišljam već komentare Srba kako nisam napisala Kosovo i Metohija, već samo Kosovo. Nema, sine, ovde života dok moraš paziti na svaku reč pred onima koji u eter puštaju takvu retoriku, takve gadosti da se svaki dan stomak prevrće više puta. Eto ti sad i posebne sednice na zahtev Kluba SNSD-a zbog, kako rekoše, ratnohuškačke retorike Bakira Izetbegovića. Zašto nije bilo ranijih sednica kad se SNSD obrušavao na sve i svakog, ne treba ni da se pitam. Valjda sa ovom posebnom sednicom nećemo pitati zašto su protiv elektronskog glasanja na izborima, zašto se krije kako je ubijen David, a zaboravićemo i silna zaduženja ili činjenicu kako su usvojene izmene Zakona o akcizama i zašto sada padaju prihodi od njih.

Reče Bizmark davno: “Zakoni su nalik na kobasice. Bolje bi bilo da ne vidite kako se donose”. Nažalost, mi donekle i gledamo, samo brzo zaboravimo šta je u tu akciznu kobasicu strpano, a ima i slatkog i slanog i ljutog i otpada. Najviše otpada, iako se na kraju začinilo kolačima.

Pa onda dođemo i do Izveštaja o napretku BiH na putu ka EU. Izgleda da smo napredovali sve dok te puste akcize nisu usvojene, krediti se nauzimali, a sad opet ništa od impesioniranosti. Sad više nije ni važno da se šminkamo. Kreditno smo se udali, namete povećali.

Francuski predsednik Macron reče da nije vreme za proširenje EU dok se ona dublje ne integriše i provedu reforme. Ničim ili nečim izazvano, odmah mi pade na pamet Savez Evrope ili Sveta alijansa, formirana nakon poraza Napoleona 1815. godine. Evropski kraljevi su formirali novi diplomatski klub kako bi bili sigurni da Francuska nikada neće postati sila, pa su tako krajnji desničari prekrojili mapu Evrope. Naglašavam: krajnji desničari. Pripremili su teren nacionalističkim pobunama i omogućili stvaranje Nemačke i Italije, a na red su prvo došli susedi, Belgija i Holandija, koje su spojene u jedno, Ujedinjeno Kraljevstvo Holandije, iako belgijski Valonci i holandski Flamanci nisu imali ništa zajedničko. Poljska je maltretirana stotinu godina, jer je veći deo zemlje dodeljen Rusiji kao nagrada za pomoć u ratu protiv Napoleona, a dobili su i Finsku od Švedske, pa pošto je Švedska izgubila Finsku, od Norveške je dobila Dansku. Ujedinjeno Kraljevstvo Holandije je postojalo jedno 15 godina, Rusi se brutalno obračunali sa Poljacima, Finci su proglasili čim pre nezavisnost, a Norveška se 1905. mirnim putem odvojila od Švedske.

Evo nama krajnje desnice opet na političkoj sceni ne samo Evrope.

Koje i kakve reforme treba da očekujemo u EU da bi nas pripustili tamo? Treba li, valjda, i mi da se reformišemo i integrišemo u BiH da bismo ušli u reformisanu i integrisanu EU? Tuđa ruka svrab ne češe, pa neće pomoći ni ruka EU ako vlastita ne locira odakle svrab i kako sa njim.

Čekajući da nas pripuste, odnosno da se reformišu i dublje integrišu, bolje bi bilo da gledamo svoja posla i konačno nešto napravimo od ove države. Najblaže rečeno je degutantno, da ne kažem da je zločin protiv čovečnosti stalno držanje ratnih tenzija ovom sluđenom i siromašnom narodu. I susedi obnavljaju naoružanje, ministar inostranih poslova Srbije izjavio da se Srbija sprema za treći svetski rat, Šešelj palio hrvatsku zastavu u Skupštini Srbije, Hrvatska otišla krajnje desno sve za dom spremna i jedva usvojivši benignu Istanbulsku konvenciju, a mi slikamo Wigemarka kako ministru Bevandi uručuje nekakav izveštaj, o kojem bi prosečni stanovnik mogao da kaže samo jedno: lošije živi nego prošle godine, a daleko lošije nego, na primer, pre 10 godina.

Kažem prosečni stanovnik, jer znamo ko se na naše oči bogati, a to su upravo samoproglašeni zaštitnici svojih naroda. I konsultanti u nazovireformama, da ne zaboravim.

Ni u pisanom obliku nema, a kamoli na delu, da široka informisanost donosi poštovanje zakona i harmonizaciju društva. Nikad više medija svih vrsta i oblika, a nikad manje informisanosti. Jer, pravo na istinu se svelo na zadati politički kurs, na 100 ili više maraka ispod stola da se proturi koješta, a veće sume imaju svoj rok trajanja, posle čega ako se ne plati opet, ide upozorenje u vidu obljuvavanja. Plati, baćo, pa će istina izgledati kako ti hoćeš! Čast izuzecima, a jako ih je malo i slab im je tiraž.

Niko nas nije još ni učio, ni naučio da volimo istinu. Valjda to u projektima nema, pa valja sačekati da se EU reformiše i integriše, a možda tu bude i istine.

DANI, april. 2018.

Više...

Ako hoćeš da pljuneš, pljuni u šake!

  • Objavljeno u Autori

Ima u ovoj zemlji zalazećeg sunca još ljudi kojima mozak nečem služi.

Ako isključiš mozak i samo slušaš šta poručuju kreatori ekonomske politike na vlasti, nije Japan Zemlja izlazećeg sunca, već Bosna i Hercegovina, s tim da ponekad više izlazi u Federaciji, a nekad u Republici Srpskoj. Samo još da se odlučimo kome sunce više sija, a ni govora više nema o onoj Šantićevoj da ostajte ovde jer sunce tuđeg neba ne greje kao ovo ovde. Sine, ne da greje, već i ovamo šalje. Htedoh ovim reći da ono malo rasta BDP-a nije rezultat rasta proizvodnje, već doznaka iz inostranstva. Provereno.

To zapošljava, to reformiše, to se evropeizira, to će pravna država od ponedeljka, ujedinjenje levice od utorka, to do petka već stavljamo na dnevni red da se i radno vreme skrati. Onoga dana kad se ne formira jedna politička partija i ministar sigurnosti ne održi pres-konferenciju, ja se malo zabrinem za demokratiju, ali tu je uvek diskusija o izmeni Izbornog zakona da me smiri da je stanje redovno. Ako mi daljinac kojim slučajem zaluta na partijske medije, pa vidim da bi savršenstvo bilo postignuto samo da ukinemo tanjušnu opoziciju, pomislim i da ako im onako tanjušna smeta, znači da su i oni iste takve snage ako bi im se smakli mediji, budžet i policija.

Naravno, što više (socijal)demokratije, naroda, pravde, ujedinjenja, građanskog, uspeha, zajednice, Evrope, nezavisnosti, budućnosti u imenima stranaka, to je svega toga manje u stvarnosti, odnosno državi. Osim fronta ili fronte. Frontalno se pljujemo: i naše, i vaše.

I volimo da se poredimo sa vaskolikim svetom! Ali samo kada je u pitanju svetska ekonomska kriza (sic!) i nivo zaduženosti procentualno izražen u odnosu na bruto domaći proizvod. Tu saslušam toliko gluposti da me ne čudi, onda, što smo najsiromašniji, najnepismeniji, nakorumpiraniji, najkomplikovaniji.

Samo da ponovim: naučite šta je Mastrihtski sporazum i zašto je stavljena granica od 60 odsto BDP-a zaduženosti i zašto se ne poštuje. Nije isto kad je u pitanju Nemačka sa trgovinskim i budžetskim suficitom i BiH sa budžetskim i trgovinskim deficitom, deficitom stručnosti, inovativnosti i obrazovanja. Za zemlje u razvoju, a po istraživanjima i radovima upravo ekonomista MMF-a, to je maksimum 35 posto, iznimno 40 posto, što je kod nas premašeno ihajhaj! I naravno da će na kraju i MMF i EBRD i EIB i Svetska banka reći da nije njihovo da vode našu ekonomsku politiku. Već viđeno, samo ovde nikad naučeno.

Nebuloza tipa da je Japan zadužen 200 posto svog BDP-a, pa može i BiH, prenebregava gde je Japan u tehnološkom razvoju i izvozu, a gde smo mi, cmizdravi jadnici, koji hiperproduktivnost imaju samo u formiranju političkih partija, kandidata i sejanja mržnje umesto pšenice.

Japan ima 17 posto površine pogodne za obradu od svoja 337,3 kvadratna kilometara i 127 miliona stanovnika. Ovih 17 posto površine podmiruje potrebe 75 posto stanovništva, iako četiri petine žive u gradovima. Da je Japancima Glamoč ili Drvar, već bi i metro vozio do Trebinja i Širokog, jer je to pitomina u odnosu na 80 posto planinskih masiva od ukupne površine i 70 aktivnih vulkana. Dvadeset posto stanovništva ima visoku stručnu spremu!

Ne obiluje sirovinama, kao i energijom, ali ima čime da ih kupi. To za ove što pričaju o energetskoj suverenosti, a nema pas za šta da ih ujede. Treći su u svetu i po nominalnom BDP-u i po paritetu kupovne moći, a četvrti svetski izvoznik.

Elem, zato je priča o tome kako je BiH zemlja izašla iz rata dotužila i Bogu i narodu, jer 23 godine neki još iz rata ne izlaze, koliko im je profitabilno da na toj priči jašu. Japan je bio potpuno, ali potpuno devastiran u Drugom svetskom ratu. Kamen na kamenu ostao nije nakon atomskih bombi. Kod nas kamen na kamenu ostati neće od pljačke svega onoga što je stvoreno od tog Drugog svetskog rata do 1992., a onda nastavljeno kad su lopovi preuzeli i obnovu. To što mi sami sebi možemo da uradimo, ne može ni atomska bomba.

Nijedan Japanac neće propustiti da kaže sa rezignacijom da su im Amerikanci nametnuli i Ustav, ako već stalno i mi potenciramo Dayton i naš Ustav. Kažu, nisu otvoreni prema strancima. Mi samo ako ima kredita ili kakvog procenta.

Šta je naravoučenije?

Kad nisi siguran šta da uradiš, kojim ekonomskim putem da kreneš ili kopiraj Japanca ili pitaj šta radi Bosanac ili Hercegovac, pa uradi obratno. Dok će Japanac s ponosom govoriti da je Osaka, na primer, kompletno sagrađena posle rata (više od tri miliona stanovnika danas), mi ćemo tuliti i dalje o tome kako smo država izašla iz rata i to je opravdanje čak i za bezočnu krađu i ogavnu količinu neznanja i bahatosti. Svaki put kad Željka Cvijanović Faktički Dakle kaže kako je Republika Srpska lider razvoja, jedan Japanac registruje inovaciju, a svaki put kad se u Federaciji BiH pomene Sto Hiljada Novih Radnih Mesta, Toyota isplati jednog od svojih deset hiljada dobavljača.

Eh, kaže ona narodna da ako već hoćeš da pljuneš, pljuni u šake. Što će reći, ne pljuj oko sebe, već pljuni u šake i radi. I ne lupetaj kad ne znaš, tako ti boga. Ima u ovoj zemlji zalazećeg sunca još ljudi kojima mozak nečem služi.

DANI, mart 2018.

Više...

Sijeci uši, krpi dupe!

  • Objavljeno u Autori

Nije čudo što je naša delegacija iz svih agencija za državnu upravu padala u nesvest tokom nedavne posete Albaniji, a neki postavljali nesuvisla pitanja.

Za dom spremni, za kalifat spremni, sprem’te se, sprem’te, odnosno država za spremnog čoveka, pa te boli uvo za sve veći dug, garancije podobnima, a i što nam je transparentnost javnih finansija (Open Budget Survey 2017) najgora u regionu sa indeksom 35. Makedonija je sa nama u grupi sa nešto malo boljom ocenom, 37. Za neupućene, raspon 21-40 se smatra niskim i jedan korak je od nepostojanja bilo kakve transparentnosti.

E, sad kako smo se reformisali sa ovom agendom, onda poštovali sve ono potpisano MMF-u, pokazuje i podatak da ovaj indeks ima silazni trend. Na tabelu su nas uvrstili 2008. i indeks je iznosio 44, pa onda opet 2010. bio 44, one 2012. godine čak 50, a 2015. pad na 43 i zadnji u 2017. samo 35. Maksimalno je 100, naravno. Dakle, reformska agenda nas je uspešno učinila budžetski netransparentnom državom, što znači da se friziralo, petljalo, šminkalo i ko zna šta još. Da dodam da ovaj skor čine razne stvari, pa i učešće javnosti, što je ocenjeno devetkom, ali ne onom studentskom, već kao podatak da javnosti apsolutno nema, kao ni javnosti rada.

Kako kod budžeta, tako i kod reformi, sledom logike. Jer, sve se vrti oko para, a kod nas je ekonomska politika po onoj narodnoj: “Seci uši, krpi dupe!”. Zna se i čije uši, a čije dupe.

Zadnja kolona kaže: Nezavisne finansijske institucije (da ili ne, odnosno jesu li ili nisu), pa naravno da stoji eksplicitno “ne”. Ko želi da čita, a ne da mu tumače, neka pogleda malo ovaj pregled MMF-a po članu IV i obeleži sve ono što se tiče dugova, bilo po presudama, bilo dobavljačima, bilo zdravstva... Zapaziće da niti imaju uvid, niti entiteti imaju bilo kakav registar tih dugova. Biće, kažu. Valjda jednom kad nas više ne bude. Nema registra zaposlenih u javnoj upravi, stalno je neko tehničko odgađanje, a da ima registar dugova! Pa, grohotom se smejem!

Podsetim tako i vlast i svekoliko pučanstvo da je davne 2005. godine na moj predlog, kao ministra finansija, napravljen popis svih zaposlenih na budžetu i to bez ikakvih dodatnih sredstava ili angažovanja konsultanata i firmi sa strane, bez ikakve reformske agende, bez aranžmana sa MMF-om i bez uobičajenog pritiska. Samoinicijativno, verovali ili ne. Ovo čisto da bude potpuno jasno da nisu tehnički problemi, već vrlo personalni, da ne kažem sebični razlozi i ponovno muljanje sa brojem zaposlenih. Kakvi moratoriji na dalje zapošljavanje u javnu upravu i javna preduzeća, kakvi bakrači! Što reče ministar Bevanda nedavno na Ekonomskom forumu u Sarajevu, najbolja je plata gde je grb iznad vrata.

Nekad podsmehu izložena Albanija zaposlenje u javnom sektoru rešava tako da je to za nas nanotehnologija, u najmanju ruku. Do 15. februara svake godine se mora dostaviti plan zapošljavanja za tekuću godinu, nakon čega se raspisuju konkursi. Elektronsko je prijavljivanje, bez onih silnih overa, kopija, nadovera i izjava. Kandidati su dužni da konkurišu na sva radna mesta u okviru svoje struke. Kad se odaberu kandidati u uži izbor, obavi se testiranje, a rezultati se ne objavljuju da komisija koja obavlja razgovore sa kandidatima ne bi imala priliku da štima bodove. Najbolji mogu da biraju gde će u okviru upražnjenih radnih mesta, ostali šta im zapadne. Tek onda se dostavljaju dokumenti, što je, uostalom, uobičajeno u normalnim zemljama.

Nije čudo što je naša delegacija iz svih agencija za državnu upravu padala u nesvest tokom nedavne posete Albaniji, a neki postavljali nesuvisla pitanja.

I onda ja kriva kad tražim da se u reformski rečnik uvede izraz “navigenmarčiti se”, odnosno uzeti štagod kvalitetno da ti sve bude bolje, evropskije i impresivnije, ili “vigereforme”, kao izraz za ovakve reforme gde je za kredite gladac, a unutra jadac. I sve se bazira na pogađanju i procenama, pa i broj ljudi čije plate zavise upravo od grba iznad vrata i moći da se nametne povećanje akciza, poreza i nameta širokog spektra. Za smirivanje inostranih savesti i karijera gladac, za domaće pučanstvo, kao i uvek, jadac, sa karijernom kartom u jednom pravcu za Nemačku.

Taj podmetnuti jadac su i Askeri, Srbska čast i slične zabavne udruge nacionalnoratne orijentacije, sa posebnim osvrtom na jednakost između građanske države i kalifata, odnosno građanske države i bošnjačke tvorevine, kako se dao izraziti doktor nauka Čović. Dakle, u javnom diskursu sad pored genocidne tvorevine, imamo i bošnjačku tvorevinu, samo još ne znamo kako bi se zvala ona treća tvorevina, koju doktor Čović zagovara. Tu su za dom spremni, samo da se ozvaniči i vidimo koja je vrsta tvorevine.

Zajedno sa veronaukom, obrazovanje svesti na grupu predmeta gde će biti ponovo ONO i DSZ kao opšte nacionalna odbrana i dogranična samozaštita, sa tri varijante: SNO i DSZ, BNO i DSZ, HNO i DSZ (srpska/bošnjačka/hrvatska nacionalna odbrana i dogranična samozaštita). Rasklapanje puške umesto lektire, vežbe po vrškim čukama umesto ekskurzije, a nacionalne parade umesto maturske svečanosti. Diplomiraš kad napraviš “svoju” partiju, a ostale više akademske titule stičeš ako ti partija postane parlamentarna. Kako sad već ima nekih 160 aktivnih političkih partija, reklo bi se sve akademac do akademca. Ili sve moj do mojega i na kraju reforme.

DANI, februar 2018.

Više...

Cenić: Kakav je to veliki Srbin i patriota koji danas nije otišao na sahranu Ivanovića!?

"Kakav je to patriota, veliki Srbin, biti danas u Beogradu i ne otići na sahranu patrioti kakav je bio Oliver Ivanović", kazala je večeras u emisiji ''Puls'' BN televizije ekonomski stručnjak Svetlana Cenić.

Ovim riječima se osvrnula na današnju posjetu predsjednika Republike Srpske Milorada Dodika Beogradu koji nije prisustvovao sahrani Oliveru Ivanoviću.

- Baš me interesuje kakav je patriota i veliki Srbin da bude u Beogradu i da ne ode na sahranu. Kome je palo napamet da se sastanu u vrijeme sahrane.., kazala je Cenić.

Ona je konstatovala: "Da li se Dodik možda nije pojavio na sahrani zato što nije išao Aleksandar Vučić" i upitala: "Jeli to naličje patriotizma!?

Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić razgovarao je danas u Beogradu sa predsjednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom.

Kako je saopšteno iz pres-službe predsjednika Srbije, razgovarali su o "unapređenju odnosa, projektu auto-puta koji bi trebalo da spoji Beograd i Banjaluku, Hercegovinu i istočni dio Republike Srpsku sa Srbijom".

U Beogradu je danas sahranjen Oliver Ivanoivić, lider SDP iz Kosovske Mitrovice, kojeg je u utorak ujutro u sačekuši ubio za sada nepoznati napadač.

BN/Istinito

Više...

TINA

  • Objavljeno u Autori

Izgleda da ni vlast nema alternativu. Zašto? Pa, prvo sve za vlast, vlast ni za šta, a drugo što sudeći po snazi i jedinstvu opozicije, uz apetite, zadugo nam nema alternative ovom siromaštvu, nezaposlenosti, korupciji, masovnom egzodusu evropskim drumovima (a i šire!).

Kod nas uvek ima sezona nečega što nema alternativu. Mir nije imao alternativu, pa smo se dohvatili noževa i vatrenog oružja da još uvek tragamo za mrtvima. Dejton od 1995. nema alternativu, a original sporazuma pronađen u špajzu, dok ga svako tumači kako mu padne na pamet, upotrebljava i zloupotrebljava, samo ne koristi ono dobro u njemu. Privatizacija nije imala alternativu, pa smo očerupali sve živo i mrtvo, a ovaj multietnički i multikonfesionalni soj sveže obogaćenih, a neprosvećenih i bahatih, ne da oka otvoriti. Interesantno da im je (ne)kultura ista, jezik isti, kao i istorija obogaćivanja. Reklo bi se kao jedan narod.

Reforme nikad nisu imale alternativu, posebno reforma pravosuđa kako bismo došli do nezavisnog sudstva i tužilaštva, a onda i pravne države. Takva je vladavina prava da ne znamo kad prestaje vladavina i počinje pravo. Spojeno, gotovo simbioza. I u velikoj ljubavi. Ne bi taj zagrljaj raskinulo ni pet Mektićevih presica dnevno. No, raduje me i da je u Sarajevu 13. 11. otpočela dvodnevna radionica o unapređenju saradnje tužilaštava i policije. Ne znam da li su imali pre toga kick off meeting i da li će posle toga biti brainstorminga. Za storm (oluja) sam sigurna, za brain (mozak) nisam.

Demokratizacija je bila bez alternative, sve dok nismo shvatili da nam je partokratija nad demosom. E, sad ta partokratija treba da sagradi demokratiju. Nisam pametna kako se partijski lider - autokrata pretvara u stvaraoca demokratske države i uz to reformatora sa konstantnim gubicima u državnoj kasi.
Regionalna saradnja nam je bezalternativna otkako smo se raspali. Toliko je uspešna da se svako malo referendumski potresamo, ratom pretimo, islamiste nam prebrojavaju, četnici se postrojavaju, ustaše su za dom spremne, a sve pod pokroviteljstvom susedstva u miru, ljubavi i poštovanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta mile nam države. Ne bih sada o tome kako smo prećutali sav proces oko odobravanja sredstava iz EU fondova za Pelješki most, a onda nadamo dreku busajući se u nacionalna prsa da mosta neće biti. Ili to što ne znamo kuda od Sarajeva do Beograda, a da struku niko ni upitao nije. Politika će nam reći šta je najbolje, pa u zavisnosti ko na koje glasače tipuje, tako nam se i trasa menja.

Granice nismo još overili sa svima, a Sutorina nam je pouzdan znak da ne budemo tako optimistični i opušteni kad je dogovor sa Srbijom u pitanju. Izbiće makar neka Butorina ili kakvi Gornji Prkalovci od strateškog značaja. O granicama sa Hrvatskom dovoljno je reći da se proteže u dužini od oko hiljadu kilometara, a sporno je oko pet posto granične linije. Tih pet posto ako nam ne skoči sto posto na nos, častim celu kafanu.

E, onda dođemo i na evropski put koji, gle čuda, takođe nema alternativu. Naime, Evropska unija nam poručuje već decenijama da su vrata za nas otvorena, da samo čekaju nas, da smo dobrodošli. O dobrodošlici i vratima uopšte ne sumnjam. Svaki dan po nekoliko autobusa naših sudržavljana na evropskom je putu ili preko evropskog puta ka Nemačkoj, Švedskoj, Norveškoj, Americi i ostalim zemljama, koje nas podržavaju i reformišu na tom putu. Ili bar ono što preostaje da životari u državi čekajući da se ključari rajskih evropskih vrata dogovore. To je onaj naš jednorog zvani politička volja, o kojem svi pričaju, samo ga niko video nije.

A onda dođemo do evropskih vrednosti, čiji kuriri i eksponenti svakome ko upita moraju li veće akcize, na primer, i zašto ta Reformska agenda nema ni redosleda, ni balansiranosti, ni izračuna, ni pokazatelja, ama ničega, odmah kažu da je protivnik integracija, nacionalista, neevropski nastrojen, neozbiljan i gotovo šarlatan. Ista je to vrsta etiketa kao i one naše domaće da nisi autentičan Hrvat ako nisi iz HDZ-a, nisi Srbin ako pripitaš o radu srpske politike i gde su pare i nisi Bošnjak ako nazoveš dobar dan umesto selam i ako ne pustiš suzu nad jednom i jedinom nedeljivom Bosnom i Hercegovinom dok kuckaš otrovne komentare upućene “onim drugima”.

U javnom nastupu ako si u Republici Srpskoj, moraš da prisegneš na Dejton, u Federaciji na celovitu i nedeljivu državu sve podvriskujući o evropskom putu, koji nema alternativu. Jednako kao što srpski političari pričaju o demokratiji, ali tako da je za srpskim stolom i na srpskoj stolici, tako se bošnjačka politička priča o celovitoj, jednoj i jedinoj BiH prostire koliko se šestarom može okružiti oko Sarajeva, a da su kraci pod uglom od jedva 30 stepeni. Hrvatski nositelji temeljnih europskih vrijednosti, onako ugroženi, zorno dobrim delom kontrolišu finansijske tokove države, a ona preostala i preživela grupica u Republici Srpskoj valjda je za njih izgubila autentičnost u tesnoj miledraganskoj koaliciji.

Na kraju, izgleda da ni vlast nema alternativu. Zašto? Pa, prvo sve za vlast, vlast ni za šta, a drugo što sudeći po snazi i jedinstvu opozicije, uz apetite, zadugo nam nema alternative ovom siromaštvu, nezaposlenosti, korupciji, masovnom egzodusu evropskim drumovima (a i šire!).

Ah, da! Zašto TINA? Pa, tako ovi učitelji demokratije i ekonomije uče sve svoje učenike diljem sveta rečenicom: There is no alternative! Odnosno, nema alternative. Ja dodajem: za sve ono što su njihovi predlozi i copy-paste strategije uz ovako nealternativnu domaću političku elitu.

DANI, novembar 2017.

Više...

Svetlana Cenić o medijskom linču: Napravio mi je katastrofu od života!

"Nikad u svom životu nisam izgovorila rečenicu da to nije bio logor. Ja sam tamo, u Prijedoru i okolini, bila kad je raspušten kao logor. Ja sam opisala kako to tužno i prestrašno izgleda. Nikada nisam negirala postojanje logora. S obzirom da je čitav linč pokrenut i da je ovo maltretiranje, sad ću ponovo da pišem Haškom tribunalu", navela je Svetlana Cenić.

Nakon što je objavljeno da je ekonomska analitičarka Svetlana Cenić imenovana u Nadzorni odbor BH Telecoma i to kao prijedlog SBB-a, krenule su brojne polemike u medijima i na društvenim mrežama i doslovno prava hajka u vezi sa njenom ratnom prošlošću i svjedočenjem pred Haškim tribunalom koje je objavio jedan portal u BiH.

"Svedočenje je bilo 2006. godine krajem marta. Mogu vam dostaviti prepisku sa urednikom portala koji je to objavio. Umorila sam se više, zato što ljudi neće da pročitaju dokument. Da, gospodin je slagao i strahovito slagao. Nisam ni znala šta je objavio, ne pratim ni taj portal. Da odogovorim odmah na to pitanje. Nikad u svom životu nisam izgovorila rečenicu da to nije bio logor. Ja sam tamo, u Prijedoru i okolini, bila kad je raspušten kao logor. Ja sam opisala kako to tužno i prestrašno izgleda. Nikada nisam negirala postojanje logora. S obzirom da je čitav linč pokrenut i da je ovo maltretiranje, sad ću ponovo da pišem Haškom tribunalu", navela je Cenić.

Kako je kazala, ima prepisku sa urednikom portala navodeći da je bio vrlo drzak.

"Napravio mi je katastrofu od života. Rekla sam Zeki Smajiću, šta je pobogu sa tim čovekom. Ja nisam funjara kao mnoge koje znam, da sam zaštitila svoj identitet. Pitali su me hoću li biti zaštićeni svedok, rekla sam da neću. To je sumata od novinara izvadila iz konteksta. Nema blage veze. To je skandalozno, ponovo ću tražiti zaštitu. Gospoda koja me sada šikanira, maltretira i linčuje, sve živo ću terati do sudnjeg dana jer je ovo prešlo sve granice. Trnopolje je bio logor i hiljadu puta sam to napisala", navela je Cenić.

"Ja sam davno o Tintoru sve najgore rekla i mogla sam zbog njega da završim na sudu. O njemu mislim sve najgore. Ja nikad nigdje u zvaničnoj biografiji nisam sakrila gde sam bila i šta sam radila. Ima jedna stvar, poznata sam kao kolekcionar papira. Sve ovo što mi se sada dešava i što mi se dešavalo ranije ostaje dokumentovno i sve sam prijavila", navela je Cenić.

"Ako treba da pričam da su svi Srbi odvratni i kreteni da bi mene voleli Bošnjaci, to od mene neće čuti. Da pričam da su Bošnjaci ovakvi ili onakvi da bi me voleli Srbi, to neću", poručila je Cenić.

Kako se desilo da ste imenovani u Nadzorni odbor BH Telecoma? Otkud da ste SBB-ov kandidat?

"Fahrudina Radončića sam srela 2015. godine. Od tada se nismo ni sreli. Zazvonio mi je telefon, sekretarica je prespojila i javio se Radončić. Rekao je 'imam jednu molbu za vas, da li biste prihvatili da budete to i to'. Rekla sam mu 'vi znate kakva sam ja, ne radim na daljinac'. Rekao mi je 'da, ali mi tako hoćemo'. Ja kažem da je on napravio presedan, da neko ko nije stranački da ga pozove", navela je Cenić.

N1/SB

Više...

Bezbjednom krađom do nebezbjedne države

  • Objavljeno u Autori

Opasnost po bezbednost ovde najviše stvara budžetski kriminal i ostaci kojekakvih službi, koje već godinama upravljaju dešavanjima i ljudima.

Kamo puste sreće da se, na prvom mestu, skine retrovizor sa ramena i malo zagleda napred, umesto što stalnim kopanjem rana na površinu izbacujemo krv i pretnju ratom. Koliko smo bezbedni od terorizma, od nekog novog rata? Licitira se brojem radikalnih ovih ili onih kao da je pijaca, posebno brojem radikalnih islamista, a da niko nije objasnio šta spada u taj broj.

Nakon terorističkih napada u Engleskoj, tamošnji stručnjaci su se žalili da im je najveći problem zapravo ta druga generacija, koja biva zavedena nekom idejom ili parama, a njih je najteže otkriti, jer su se uklopili u društvo, tu rođeni, tu školovani, tu odrasli. Pa, i mi imamo sličan problem: kako identifikovati budalu i kako je neutralizovati? Jer, budala je budala, sa njom ne znaš šta ćeš, jer valja i sam biti budala da dokučiš logiku budale. Pri tome, naravno, nikog ne zabrinjava retorika po forumima, u medijima, otvoreno ispoljavanje mržnje i vaspitanje i obrazovanje koje gura samo u jedan tor. To je, valjda, demokratsko ispoljavanje mišljenja i privatna stvar svakog pojedinca. Dok neko ne nastrada. Tako demokratski imamo i ovoliko siromašnih, gladnih i bolesnih.

Opasnost po bezbednost ovde najviše stvara budžetski kriminal i ostaci kojekakvih službi, koje već godinama upravljaju dešavanjima i ljudima. Budžetski kriminal porađa populizam, porađa potrebu da se okolči i kontroliše teritorija, da se stalno smišljaju novi neprijatelji, da se mržnja sa pažnjom neguje i da se stalno raspiruje žar nedavnih sukoba. Pri tome, kad god zafali para, što je jako često, preti se međunarodnoj zajednici da će socijalni nemiri, proizvedeni nemaštinom i bedom u koje su ih upravo domaći gurnuli, dovesti do nacionalnih sukoba, pa je bolje da daju pare i sačuvaju mir.

Ambiciozna budala, a prepoznajemo ih, lenja da uči i da stvara autoritet radnim sposobnostima i znanjem, kreće u politiku da zasedne na tendere i budžet. Najcrnji i najprimitivniji kriminal! Svetski šverceri svega i svačega bar nešto rizikuju, budžetski krimosi ne rizikuju ništa, a taj budžetski kriminal, ističem po ko zna koji put, jednak je onome kad nabildani dasa zvizne nemoćnu staricu i otme joj novčanik, pa sebe proglasi mangupom. Tako sebe proglašavaju facama budžetski kriminalci, znajući da naspram sebe imaju nemoćnu masu ispranog mozga.

Ali! Tu leže dve opasnosti po bezbednost. Prva je to što sposobni odlaze, a sve više će ostajati onih niskog čela i tupog pogleda, koji kad pregladne, hvataju motku i tuku ruku koja ih je do juče hranila mrvicama ili im ispirala mozak. Što će reći, neće biti organizovanih protesta nekih grupacija pred vladama, već će juriti motkom bilo kojeg političara i napadati mu na imovinu.

Druga opasnost je upravo to da će zarad opstanka na vlasti, budžetski carevi biti spremi da izazovu makar i mini rat samo da prikriju svoj kriminal. Zato svojom retorikom i radikalizuju regrutovane budale.

A onda je tu i pomenuta sveprisutna opasnost kojekakvih ostataka onih predratnih službi i nekih novostvorenih mreža na istoj matrici. Evo, sve više isplivavaju neki dosjei saradnika onih službi i koji su im bili zadaci kako bi se na Balkanu stvorio haos, posebno u bivšoj Jugoslaviji. Lustracija je bauk samo za one koji znaju da će ih pod nekim kodnim imenom i brojem pronaći, a odatle nije teško povezati vrlo čvrste međuetničke veze. Tu bratstvo i jedinstvo nikad nije prestalo da postoji. Nije bitno ništa, nije sveto ništa, osim ostanka na vlasti, blizu vlasti, oko vlasti i lično bogaćenje.

Na primer, ko je želeo malo više da se uputi u to kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu, zna da to bez pomoći uticajnih i onih oko vlasti i kojekakvih službi nije moglo. Vrlo multietnička grupa je naučila iz grešaka svojih prethodnika, pa su se sklonili sa ulice i radili u senci, a parama su mogli sve.

Ko je omogućio stvaranje fiktivnih firmi? Vlast. Ko je omogućio pranje para preko nekih banaka? Vlast. Ko je opstruirao dobrim delom istragu i saradnju sa međunarodnim policijskim strukturama? Vlast. Ko opstruira kod nas istrage protiv političkih kapitalaca? Pa, upravo kapitalci na vlasti. Na šta su spremni takvi da zaštite sebe i svoju veliku imovinu? Da nas gurnu u još jedan ratni ponor ili večno tinjajuću mržnju. Saveznike za to će lako pronaći i po svetu u istom miljeu.

I dok su ti žestoki momci, kako ih zovu, naučili da se na nova tržišta ne probijaju više ubistvima i nasiljem, već zahvaljujući “robi” i zadovoljnim kupcima, budžetski krimosi i dalje posežu za silom, pritiscima i konstruisanjem neprijatelja. Pa, i teritorijalne pretenzije ka okruženju, naravno, nisu isključene (manje ili više otvoreno), mada ni ono gde su ne obrađuju, niti uređuju. Mahom osiromašuju sa sve nacionalnim pokličem na ustima i pričom o vekovnim težnjama za ujedinjenjem, ugroženošću ili zaštitom “svog naroda”. Život tuđe dece uvek vredi manje od zarade na pušci, koja bi im bila gurnuta u ruke.

Da se manemo mi svetskih urota velikih moćnika i vratimo se onome što svaki dan gledamo i slušamo. Ko ne vidi, neka stavi naočare za čitanje brojki i slušni aparat da bolje čuje vlastiti stomak, a za svaki slučaj, deci čim se rode izvaditi pasoš ako je ćutanje na sve ovo životni izbor.

DANI, septembar 2017.

Više...

Ekstruder

  • Objavljeno u Autori

Uz već poznat podatak da je pad prihoda poslovnog sektora Republike Srpske prošle godine iznosio 3,5 milijardi, svi uslovi da Vlada Republike Srpske bude u stalnom zasedanju. A nije. Na čiji će teret stvoreni dugovi i izdate garancije? Na teret građana Republike Srpske.

Akumulisani gubitak Rafinerije nafte Brod premašio pola milijarde KM; predsednik uprave zvorničke Alumine Milorad Motika predao je sudu zvaničan zahtev za stečaj ove kompanije, bez odobrenja Odbora poverilaca Fabrike glinice Birač; TE Stanari prestala sa radom pre nekih dve sedmice.

Uz već poznat podatak da je pad prihoda poslovnog sektora Republike Srpske prošle godine iznosio 3,5 milijardi, svi uslovi da Vlada Republike Srpske bude u stalnom zasedanju. A nije. Na čiji će teret stvoreni dugovi i izdate garancije? Na teret građana Republike Srpske. A i šire. I neverovatno, ali istinito: još ima onih koji pričaju o tome da drski i mrski neprijatelji Republike Srpske rušenjem Dodika hoće da sruše Republiku.

Hajde sada neka saberu ove iznose samo od Rafinerije, Alumine, pada prihoda i zaustavljanja Stanara (i eventualne prodaje, kako se najavljuje), pa neka mi objasne ko tu koga ruši, ko su neprijatelji, ko izdajnici. Evo, samo da pitam: ako TE Stanari ne mogu da vraćaju kredit, ko će vraćati tu simboličnu cifru od 320 miliona evra?! Jedino da milion stanovnika priključimo na struju ili da se tu pune oni nevidljivi električni automobili nestalog savetnika za ekonomska pitanja predsednika Republike.

A možda će se ostvariti on famozna izjava premijerke o tome kako je struja u Republici Srpskoj jeftinija 113 odsto nego u Hrvatskoj, s tim da ćemo mi doplaćivati tih 13 odsto, jer se pominjala u medijima njihova elektroprivreda kao mogući kupac TE Stanari. Ko će kupiti novoformiranu Opštinu Stanari, nisu rekli. Još.

I, što bi rekla tv-reklama, ali to nije sve! Evo izveštaja Evropske komisije o tome kako je stanje u BiH zabrinjavajuće. Ma, ljudi moji, je li to moguće?! Od impresije do depresije samo devet meseci.

Sad kažu da je servisiranje javnog duga više nego udvostručeno proteklih godina, a što je još gore, Evropska komisija predviđa da će naredne godine javni dug doseći čak šest odsto ukupnog BDP-a. Navode i oštar pad u prihodima iz doprinosa za socijalnu zaštitu.

Vlast se hvali povećanjem zaposlenosti, frcaju hiljade novih radnih mesta na sve strane, pa je zaista čudno zašto padaju prihodi za socijalnu zaštitu?! I pazi sad ovo: “BiH je s udjelom od 34 odsto bruto domaćeg proizvoda u 2015. u odnosu na 98 odsto prije rata jedna od najmanje integrisanih ekonomija u regionu.”

Idi begaj! Još nam je preratno stanje ekonomije misaona imenica i nedostižan san nakon svih ovih vežbi demokratije i eksperimenata u ekonomiji?! Do koga je: do učenika ili učitelja? Nekad davno, to pre rata kad sam se školovala, ako učenik ima sve kečeve, zabrine se i nastavničko veće i pripita sebe gde greši, posebno ako je generalno prolaznost učenika niska. Naše međunarodno nastavničko veće bi možda i sebe trebalo da pripita zašto tako brzo izopšti svakog ko stavi pod znak pitanja njihove reformske planove. Nisu se tu pokazali širih shvatanja ili demokratičniji od domaćih nam vlasti.

Evo, sad navode da BiH nema adekvatne politike kojima bi planirala razvoj. Čekaj, majku mu, pa što onda ne ubaciše sve to u onu Reformsku agendu i ne pomenuše sektorske politike i ulaganje u istraživanje i razvoj? I još kažu da tome doprinose loši statistički podaci i zastarele računovodstvene prakse. A kad prave izveštaje i planove, preuzimaju te iste podatke, pa vrlo optimistično frcaju i prognoze o nekom rastu od tri odsto. Sad ne znam kome je optimističan rast od tri posto u ovako zaostaloj ekonomiji, jer liči i na ono kad kupuju vreme kod penzionera pričom da će na jesen rast penzija biti tih celih tri odsto, pa će da se rastrošno bahate, valjda.

Nedostaje ovde priča i o deficitu i dugovima u fondovima zdravstva, katastrofi u javnim preduzećima, spoljnotrgovinskom deficitu, povećanom dugu građana prema bankama, padu kreditiranja privrede, povećanoj korupciji... I da ne nabrajam dalje. Nema potrebe. Toliko sam puta o tome pisala, pištala i pričala, da meni samoj bude neprijatno od ponavljanja.

Bezbednije i lakše bi mi bilo da namaknem onu boru na čelu i “umno” prozborim nešto u stilu: “Bosanskohercegovačke vlasti brinu o interesima naših građana, koji su prepoznali temeljne evropske vrednosti i viziju, koju pružaju interaktivna rešenja i kratkoročna odricanja zarad dobitka na duge staze, što će biti nagrađeno, jer će pobediti smelost i odlučnost u posvećenosti evropskom putu i strateškom planu, koji je stvoren u uslovima dijalektične paradigme i poseduje objektivnu vrednost, što implicira da se nacionalna svest može upotrebiti za jačanje hijerarhije, ali samo ako postoji jasna distinkcija između realnosti i svesti.” Ne znači ništa, ali zvuči. I glava ne boli.

Uostalom, reče premijer Federacije BiH da će ubrizgati jedno 400 miliona u puteve i to bez povećanja akciza, pa je za očekivati jedan infrastrukturni ekstruder, koji će izvlačenjem i razvlačenjem premrežiti bar deo mile nam države saobraćajnicama. Da i taj ekstruder patentiramo, pa k’o gospoda da ga uvaljujemo sektorski, planski i reformski, a bogami i u cilju stabilizacije i pomirenja u regionu.

DANI

Više...

Konferencija Biznis plusa u Beogradu: Regija za turizam, turizam za regiju

Turizam kao nosilac razvoja - glavna je odrednica tema kojima se bavi osma konferencija Biznis plusa, koji se održava danas u Beogradu, u saradnji sa Ministarstvom trgovine, turizma i telekomunikacija Republike Srbije.

Gdje je region na evropskoj, odnosno svjetskoj turističkoj mapi? Šta države jugoistočne Evrope čine? Zašto je to važno i šta su namjere regionalnih vlada, te privredni i kultorološki značaj povezivanja turističkih djelatnika u regionu, umrežavanje sa trgovinom, građevinskom industrijom i telekomunikacijama.Ovo su osnovna pitanja na koja će biti traženi odgovori od relevantnih učesnika konferencije.

Dosadašnja saradnja u ovoj oblasti, kako je ocijenila direktorica regionalnog projekta Biznis plus Svetlana Cenić, bila je veoma loša i na njoj treba raditi.

Upravo zbog toga je i organizovana ova konferencija kojoj prisustvuju predstavnici Biznis plus kluba, ali i predstavnici Vlade Srbije i vlada BiH, Crne Gore, Hrvatske, Makedonije i Slovenije.

Učesnicima konferencije obratili su se Rasim Ljajić, potpredsjednik Vlade Republike Srbije i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija, Mirko Šarović, potpredsjedavajući Vijeća ministara BiH i ministar spoljne trgovine i ekonomskih odnosa BiH, Mladen Ivanić, predsjedavajući Predsjedništva BiH, Predrag Gluhaković, ministar trgovine i turizma u Vladi Republike Srpske, Edita Đapo, ministar turizma i okoliša Federacije BiH.

U radu konferencije učestvuju i Marko Čadež, predsjednik Privredne komore Srbije, Ahmet Egrlić, kopredsjedavajući Vanjskotrgovinske komore BiH, Mirsad Jašarspahić, kopredsjedavajući Privredne komore FBiH, Edin Dilberović, direktor Direkcije za evropske integracije BiH, Goran Svilanović, predsjednik Savjeta za regionalnu saradnju, te brojni drugi privrednici.

- Na ovoj jednodnevnoj konferenciji u Beogradu razgovaramo o turističkoj ponudi jugoistočne Evrope, o tome kako možemo povezati turističke djelatnike u regionu sa ciljem privlačenja turista iz cijelog svijeta i poboljšanja ponude, te o hotelskim kapacitetima i novim konceptima gradnje i finansiranja i najznačajnijim lokalitetima regiona. Dobavljači i infrastruktura kao preduslovi bolje turističke ponude također su jedna od tema, a ovo je dobra prilika svim kompanijama iz ove oblasti da se predstave i da razrade načine na koje ovaj region mogu bolje povezati u turističkom smislu, kazala je Cenić.

Više...

Ja sam većina!

  • Objavljeno u Autori

Može, itekako može kad shvatiš da pripadaš većini! Na dobro jutro prvo sebi reći: “Ja sam većina!”, a postaje mnogo lakše kad čuješ hor iza sebe koji izgovara isto

Posle proslave Nove godine uz Dinu, petarde i smog, Sarajevo će naredno jutro opet pitati za vodu. Banja Luka, nakon vina, piva i grupe izvođača, pitaće za grejanje. A baš me uveselio oglas (objavljen 14. 12.) Kliničkog centra Banja Luka - licitacija za “prodaju pomija u viđenom stanju”, sa početnom cenom 80 KM mesečno bez PDV-a. Pominjem ja uvek onu staru da za dobru svinju nema loše pomije. Što ne važi za Predsedništvo BiH, gde je kupljen tepih od 12.000 KM.

Tu je ona o cipeli bečkoj i nozi ličkoj na trotoaru od 360.000 KM. U viđenom stanju bh. građani i dalje gutaju svoje političke pomije.
Mostar nakon skoro deset godina proslavlja Novu godinu na otvorenom i, uz brojne sponzore, čekaće i dalje izbore. Pošto je upriličena nakon toliko godina, možda to daje nadu da će nakon isto toliko godina Mostar imati i izbore na otvorenom.

Tuzla sa Amelom Ćurićem u novogodišnjoj noći i istim mamurlukom narednog jutra u vidu propalih firmi. Bijeljina će propustiti ponovo da dočeka tu međunarodnu na otvorenom, ali za onu srpsku verujem da će se naći para, kao i uvek. Trebinje uz Osvajače, što je neviđena simbolika uz svu političku retoriku i gotovo rat u toj opštini. Kako li će Zeničani preživeti Krivo je more i Jedina moja uz onoliko zagađenje, meni lično je misterija.

Srbi su u prednosti što će na mamurluk samo dopuniti malo i ceo im januar u veselju prođe. Minuli rad, stabilnost budžeta, borci i penzioneri ostaće za februar.

Uostalom, čemu razmišljanje o tome kad su naredne godine izbori u Austriji, Holandiji, Italiji, Francuskoj i Nemačkoj, Poglavlje 50 u EU vs Velika Britanija, a Trump preuzima predsednikovanje?! Jer, sve to utiče na BiH, u kojoj je, inače, mir, sloga, poštovanje, razumevanje i vrlo prosperitetna ekonomija, pa nam je zaista za brigu najveću ko će doći na vlast i kako će vladati. Mislim, ionako smo zdušno opredeljeni i uprli se da prebrodimo džombe i kratere na evrpskom drumu, ispunjavamo taj upitnik kao ludi, pa zamisli ako na vlast dođu svi oni koji nas neće tamo?!

Onako uzgred da napomenem da jedino u Nemačkoj za jotu prevladavaju oni koji misle da se EU treba proširiti i u ovaj naš srećni i stabilni vilajet. Francuska ne želi o tome, imali smo podršku Velike Britanije, ali tamo opet za jotu prevladaše oni koji bi Britaniju van EU, dok ostale zemlje ponekad samo okreću glavu u našem pravcu. Mnogi potajno navijaju i trljaju ruke na mogućnost da desnica totalno prevlada u Evropi. A i šire. S tim u vezi, po podacima Merriam-Webster online rečnika, najpregledniji pojam u 2016. je fašizam.

Ima i Sirija da se povazdan brinu i oni i mi, posebno naš svekoliki puk, koji zdušno komentariše i navija na društvenim mrežama, sveudilj uzdiše i svrstava se tražeći krivca i ne brinući o žrtvi, a da pojma nema šta se tamo zapravo dešava.

Dok su se ranije analitičari brojali na prste i svodili samo na nekoliko ljudi, sad su svi analitičari. Čim stave mikrofon pred tebe, analitičar si. Ja i dalje odbijam da me tako zovu i od sada ću tražiti ne da me potpisuju kao ekonomistu, kao što sam do sada zahtevala, već ima da piše “predstavnik većine u manjini”. Zašto? Jer sam deo većine koja je nezadovoljna, a predstavnik manjine u toj većini zato što i dalje tvrdim da postoje nepartijski i nenasilni metodi borbe da se nešto promeni. Želite dokaze? Evo nekoliko samo.

Otpor u Srbiji, za početak. Nama u susedstvu i vrlo blisko da se izuče načini. Pošto su svima po društvenim mrežama hit citati Mahatme Gandija, valjalo bi da znaju nešto i o Slanom maršu i Indiji. Britanija je oporezovala svojoj koloniji proizvodnju soli, pa je Gandi okupio samo 77 svojih sledbenika i krenuo na jednomesečni put peške do mora da je sami proizvedu: ono iskuvaš vodu i uzmeš talog. Slani marš je prikupio ljude svih veroispovesti, nicali su protesti širom Indije i Britanci su dozvolili Indijcima neoporezovanu so.

Ili primer iz Poljske, recimo. Akcija aktivista Solidarnosti u malom gradu Svidniku. Dosadilo im da u udarnom dnevniku slušaju kako im je lepo, pa su u to vreme izvodili svoje tv-aparate u šetnju. Televizor na civare, pa u šetnju po gradu. Jednog popodneva u Teheranu 2012. Fatma Iktasari i Šabman Kazimi su se obukle kao muškarci i otišle na fudbalsku utakmicu, što je ženama u Iranu zabranjeno. U pauzama skandiranja i navijanja, slikale su se na tribinama i okačile po društvenim mrežama. Poseta utakmici je postala simbol.

Sudanski aktivisti GRIFNA-e su u vreme diktature Omara al-Bašira usvojili narandžastu boju kao simbol i podstakli pristalice da uvek i svuda nose pomorandže.

I da ne nabrajam dalje primere iz celog sveta svima onima koji mi usresređeni na proslavu Nove godine i dešavanja u svetu (sic!) uporno dokazuju kako se ovde ne može izboriti. Može, itekako može kad shvatiš da pripadaš većini! Na dobro jutro prvo sebi reći: “Ja sam većina!”, a postaje mnogo lakše kad čuješ hor iza sebe koji izgovara isto. Uostalom, viđaćete me u državi i sa takvim natpisom na reveru.

DANI, 22.12.2016.

Više...
Priključi se za RSS feed