Login
<a class="gkTwitter" href="#">Twitter</a><a class="gkFb" href="#">Facebook</a><a class="gkPinterest" href="#">Pinterest</a><a class="gkGplus" href="#">Google+</a>

Hrvatska bespuća Milorada Dodika

  • Objavljeno u Autori

Nezamislivo je da vladajuća partija u Hrvatskoj kandiduje Srbina čiji je djed ratovao u četničkim jedinicama popa Đujića. Tamo se čak zabranjuje koncert i jednom, u političkom smislu benignom, Momčilu Bajagiću, ali naivnim Srbima sve može prodati politički mag Dodik

U medijima pod kontrolom vlasti od Milorada Dodika, njegovih podanika i političkih trabanata zadnjih nekoliko godina bombardovani smo izjavama o Savezu za promjene (pobjedu) kao „izdajničkoj grupi koja vodi probosansku politiku i služi Bakiru“. Nasuprot tome, vlast s Miloradom Dodikom na čelu bori se „za jaku, stabilnu i nezavisnu Republiku Srpsku“. Dodik je najavljivao i referendum o nezavisnosti Srpske do 2018. godine, ali se on neće desiti, sudeći po poslednjim Dodikovima izjavama, u skorijoj budućnosti. Građani se više i ne sjećaju da su glasali na referendumu prije dvije godine niti šta je bilo referendumsko pitanje, ali je na krilima referendumske bajke Milorad Dodik uspio da osvoji lokalnu vlast u velikom broju gradova i opština Republike Srpske.

Nikad nije konkretizovao koje su to „izdaje u Sarajevu“, a sam je sa većinom stranaka sa sjedištem u Srpskoj učestovao u brojnim, pa i onim najtežim prenosima nadležnosti Srpske na BiH nivo. Usvajanje akciza zajedno sa SDA i HDZ najdrastičniji je primjer djelovanja protiv interesa građana Srpske, a protiv su bili baš oni koje proziva za podaništvo Bakiru Izetbegoviću. Stiče se utisak da je Dodik odustao od „prosrpske politike“ pod pritiskom sankcija koje je njemu i njegovom poslovnom partneru Nikoli Špiriću uvela administracija SAD, ali nije do kraja jasno da li je odustao od neskrivene „prohrvatske“ politike?

Tokom predizborne kampanje isplivale su informacije o neslavnoj ulozi Peje Marića, djeda Dodikovog kandidata za Predsjednika Republike Srpske, što je potkrijepljeno navodima iz knjige „Stradanje srpskog naroda opštine Srpski Brod za vrijeme Drugog svjetskog rata“ autora Mihaila Pantića, koji navodi da je u to vrijeme u Srpskom Brodu i Derventi od ustaša stradalo dvije i po hiljade Srba. O pokolju Srba u derventskom srezu u izjavi od 14. marta 1943. godine Milan Trivunović iz sela Grk pominje zemljoradnika Peju Marića, djeda Željke Cvijanović, kao nekog ko je u to vrijeme „pristao u ustaše i sudjelovao u pokolju i pljački“.

Opozicioni prvaci u javnost su iznijeli i podatke o ujacima Željke Cvijanović i njihovim sinovima, kao i brojnim rođacima koji su se u zadnjem ratu borili u hrvatskim jedinicama protiv Republike Srpske. U selu Žeravac, odakle su rođaci Željke Cvijanović, bila je jedna od linija hrvatskih jedinica prema srpskim snagama.

Milorad Dodik je već Srbima poručio da će pored živog Mladena Ivanića njihove interese u Sarajevu da zastupa hrvatski član Predsjedništva i predsjednik stranke HDZ BiH Dragan Čović, pa ne čudi da on smatra da će srpske interese dobro zastupati i unuka Peje Marića. Još je skandaloznije da su ove teške optužbe prošle bez iole uvjerljivog demantija. Gospođa Cvijanović nije porekla da je djed Pejo bio ustaša i progonio srpsko stanovništvno, niti da je ujak bio pripadnik hrvatskih jedinica 90-ih, već je samo rekla da se radi „o ljudima iz nekog drugog vremena koji su umrli na nekim drugim prostorima“, te da joj se „ujak ne zove Ivo“.

Nezamislivo je da vladajuća partija u Hrvatskoj kandiduje Srbina čiji je djed ratovao u četničkim jedinicama popa Đujića. Tamo se čak zabranjuje koncert i jednom, u političkom smislu benignom, Momčilu Bajagiću, ali naivnim Srbima sve može prodati politički mag Dodik. Vođeni ličnim interesima spremni su prodati i mrtve i svoju čast i dostojanstvo.

S pravom se možemo zapitati da li je u pravu ministar Mektić kada na predizbornim skupovima tvrdi da je u pitanju „pokušaj ustašizacije“ Republike Srpske, te da li bi danas gospođa Cvijanović bila kandidat Hrvatske stranke prava da Vojska Republike Srpske nije izvojevala pobjedu probojom koridora prema Srbiji. Da li je kandidatura Željke Cvijanović uvreda za sve one koji su dali ono najvrijednije, živote, za odbranu Republike Srpske? Posebno za one koji su dali živote u akciji „Koridor '92“, ali i žrtve ustaške monstruozne države iz prošlog rata.

Odgovor djelimično daje spomenik poginulim hrvatskim bojovnicima iz zadnjeg rata u mjestu Modran u opštini Derventa, u obliku latiničnog slova „U“ i sa šahovnicom u sredini sa prvim bijelim poljem, kako je bilo na zastavi Nezavisne Države Hrvatske. Nameće se pitanje: „Ko je izdao dozvolu za izgradu spomenika i da li dozvola uopšte postoji? Ako nema dozvole, zašto se ne ruši? Da li su ustaški grb i simbol Pavelićeve države legalni u Srpskoj?“ Činjenica je da je tako nešto bilo nemoguće za vrijeme vlasti Hrvata Broza, ali je podignut maja 2007. godine, u vrijeme vladavine „Srbende“ Milorada Dodika. Treba reći da poginuli borci Vojske Republike Srpske ni 23 godine nakon rata nemaju centralno spomen obilježje u Banjoj Luci.

Možda i nema mjesta čuđenju s obzirom na to da je načelnik štaba 101. bosansko-brodske brigade HVO Ivo Mijić u koaliciji sa SNSD-om izabran 2016. godine za Predsjednika Skupštine opštine Brod. I dugogodišnji sekretar SNSD-a, načelnik Odjeljenja za komunalne poslove i poslove saobraćaja i odbornik u Banjoj Luci Zoran Novaković, zvani „Zenga“ upisan je u Registar hrvatskih branitelja:

„Zoran Novaković, sin Laze, rođen 1961. godine u Kuljanima, u ratu je bio član Sisačke satnije 2. brigade Zbora narodne garde (ZENG-e).

Zoran Novaković, sin Laze, rođen 1961. godine u Kuljanima, bio je i član zloglasne čete Druge gardijske brigade Hrvatske vojske, poznatije kao “Sisački gromovi”. “Sisački gromovi” se terete za ubistvo 12 srpskih civila u Dvoru na Uni 8. avgusta 1995. godine.“

Treba reći da se ove godine Dodik nije pojavio na komemoraciji na stratištu Jadovno, a da je to učinio član Predsjedništva BiH Mladen Ivanić. Dodik se nije založio kod svojih hrvatskih prijatelja za oslobađanje protivpravno uhapšenog srpskog oficira Daneta Lukajića, člana udruženja „Jadovno“. Hapšenjem Lukajića hrvatske vlasti žele da zastraše Srbe koji ne dozvoljavaju da istina o ustaškim zločinima po drugi put padne u zaborav. Ali se Dodik potrudio da opravda odlazak njegovog prijatelja Čovića u Blajburg, izjednačavajući Blajburg s Jasenovcem, Jadovnom, Prebilovcima, Šušnjarom, Drakulićem:

„I ja idem na mjesta gdje su stradali Srbi“.

Predsjednicu Hrvatske Kolindu Grabar – Kitarović Dodik je ugostio u Palati Predsjednika, odakle je produžila u Jajce na obilježavanje 20 godina akcije „Maestral, što je bila uvreda žrtvama iz Mrkonjić Grada. Raniji predsjednik Hrvatske Ivo Josipović 2010. godine u Kristalnoj dvorani hotela „Bosna“ izabran je za ličnost godine u izboru „Nezavisnih novina“ Dodikovog dugogodišnjeg medijskog pokrovitelja Željka Kopanje. Teško je ne sjetiti se Tuđmanovog obećanja da će 90-ih popiti kafu u hotelu „Bosna“ u Banjoj Luci.

Dodik je gradio autoputeve kojima je povezao hrvatske teritorije u Srednjoj Bosni sa Hrvatskom. Najavljivao je i autoput do Mliništa, umjesto da je gradio putne komunikacije prema Beogradu, koje bi bile „kičma Republike Srpske“. Da li su i tome prepreka hrvatski interesi, jer veliki broj građana zapadnog dijela Srpske koristi hrvatske autoputeve prema Beogradu? Slično se tvrdi i za opstrukciju rada aerodroma u Mahovljanima, jer bi „low cost“ letovi iz Banje Luke prema evropskim destinacijama značajno smanjili promet aerodroma „Pleso“.

Gostujući u emisiji Radio televizije Srbije „Da, možda ne“ hrvatski novinar i publicista Domagoj Margetić otvoreno je optužio Dodika za političku trgovinu srpskim žrtvama u Mrkonjić Gradu, dovodeći to u vezu s Dodikovim političkim kalkulacijama s hrvatskim ministrom odbrane Antom Kotromanovićem. Činjenica je da nema procesuiranja za zločine ratnih komandanata i pripadnika jedinica iz Hrvatske, ali i da je Dodik 2014. „zaslugom za narod“ odlikovao baš Kotromanovića, jednog od komandanata u operacijama „Maestral“ i „Južni potez“. Iz Dodikovog kabineta su objašnjavali kako nije odlikovan Kotromanović, već je odlikovao eskadrilu hrvatskih helikoptera Hrvatskog ratnog zrakoplovstva zbog pomoći poplavljenim područjima u Srpskoj, te da je nesporazum nastao zato što u dopisu piše „n.r. ministru obrane“.

Čini se da Dodiku nisu strani poslovi ni sa haškim optuženikom, hrvatskim generalom Ivanom Čermakom, pomoćnikom ministra odbrane Hrvatske u periodu od 1991. do 1993. godine. Čermakova naftna kompanija „Crodux“ će, prema protokolu potpisanom između Vlada Hrvatske i Republike Srpske oktobra 2017. godine, godišnje Rafineriji Brod isporučivati 70000 m3 gasa u narednih 10 godina, a vrijednost poslova na godišnjem nivou iznosi oko 40 miliona KM. Prema pisanju „Slobodne Bosne“ Vlada Milorada Dodika je još 2007. godine sa „eskrou“ računa od prodaje „Telekoma Srpske“ na ime sumnjivih dugova platila više od 100 miliona dolara sumnjivih dugova „Rafinerije Brod“, od čega je 9 miliona dolara plaćeno zagrebačkoj firmi „Tifon“ u vlasništvu Ivana Čermaka, koji je samo mjesec dana kasnije firmu prodao mađarskom „MOL“-u.

Slično tome, Vlada Milorada Dodika isplatila je na osnovu vansudskog poravnanja 11 miliona KM na ime odštete firmi „Zmijanje plast“ Dragana Čičića, prijeratnog sekretara u Sekretarijatu za finansije SO Petrinja, a kasnije člana JUL-a Mire Marković. Novac je isplaćen na račun Čičićevog advokata, a ne njegovih firmi, čime mu je omogućeno da izbjegne plaćanje duga radnicima i Poreskoj upravi RS. Čičićevo preduzeće u medijima se dovodi u vezu i s nenaplativim kreditima „Kristal banke“ iz vremena prve Vlade Milorada Dodika. Čičića se u poslovne visine vinuo zahvaljujući Borislavu Mikeliću, dugogodišnjem direktoru mesnije industrije „Gavrilović“. Stoga i ne čudi da je Čičić kupio mesnu industriju u Brčkom u procesu privatizacije.

Veze Dodika i Mikelića datiraju još iz ratnih vremena, kad je Mikelić kontrolisao promet robe od Srbije prema Srpskoj, Republici Srpskoj Krajini i Cazinskoj Krajini. Dodik je u predvečerje rata kupio robnu kuću „Zora“ u Laktašima, preimenovao je u „Igokea“-u, da bi je početkom rata koristio kao skladište robe koju je (vjerovatno kao povlašteni distributer) prometovao prema Cazinskoj Krajini, te su žene, utovarajući i istovarajući kartone s uljem iz Srbije, proklinjale Mikelića i Bihać. Mikelić je bio čovjek od biznisa, pa je ubrzo po preuzimanju Vlade RSK otpočeo razgovore o prometu robe i otvaranju auto-puta Beograd – Zagreb. Prepreka je bila autonomna regija Zapadna Slavonija, ali veoma brzo neutralisana. Slično Mikeliću, i Dodik – čovjek od biznisa, baš u vrijeme operacije „Bljesak“ maja 1995. godine odlazi u Peruđu na razgovore sa Sejfudinom Tokićem o formiranju alternativne Vlade po okončanju rata.

Mikelić je septembra 2002. godine posredovao sastanku Dušana Spasojevića – Šiptara i Milorada Ulemeka – Legije s generalom Acom Tomićem, šefom Vojne bezbjednosti Srbije, te su i Tomić i Mikelić pritvarani tokom operacije „Sablja“. „INA“, „Gavrilović“, „Agrokomerc“, „Zagrebačka banka“, „Tvornica duhana Rovinj“ bile su pod kontrolom KOS-a, te ne čudi ponašanje ni Mikelića ni Abdića tokom rata, kao ni Dodikov nadimak „Mile Ronhil“. Iz izjave koju je Dodik dao inspektorima Finansijske policije i Republičke tržišne inspekcije Marinku Bašiću i Milošu Ajderu jasno je da su mu oduzeta dva šlepera cigareta iz Robnih rezervi RSK koje je u Srpsku uvozio iz RSK novembra 1994. godine. Očigledno da je tih godina Dodik bio povlašteni distributer, jer je iste godine imao probleme da iz Makedonije u Srpsku uveze „vek“ i „kratki partner“.

Hrvatski mediji dovode Dodika u vezu s Vanjom (Mike) Špiljkom, bivšim rukovodiocem „INA“-e koji je 90-ih smatran glavnim oficirom za vezu između Miloševića i Tuđmana, a smatra se da upravo Špiljak stoji iza Čermaka. Prema pisanju „Večernjeg lista“ Špiljkova firma „Mitan Handels AG“, sa sjedištem u Cirihu, 2004. godine „INA“-i prodaje 9,7% udjela u banjalučkom „Krajinapetrolu“ za nešto manje od 2 miliona KM. U tekstu naslova „Čija je INA u Republici Srpskoj“ sarajevski list „BH dani“ navode da je protokol o poslovno-tehničkoj saradnji Špiljkove firme i „Krajinapetrol“-a potpisan u vrijeme prve Vlade Milorada Dodika 1998. godine, te da je tada Špiljak na sastanke s vlastima Srpske dolazio po ovlaštenjima Hrvoja Šarinića, tadašnjeg predsjednika Nadzornog odbora INA-e. Zagrebačko predstavništvo Špiljkove firme 1999. godine osniva „off shore” kompanija s Britanskih Djevičanskih Ostrva „Mitan International Ltd”.

Prema pisanju hrvatskog portala dnevno.hr, Špiljak je vlasnik i ciriške kompanije „Daccomet AG“ koja upravlja fabrikom namještaja „Standard“ u Prnjavoru, koja proizvodi isključivo za skandinavsku „Ikeu“, a direktor je izvjesni Edin Dacić iz Ciriha, kojeg smo 2018. mogli vidjeti na RTRS u ulozi uspješnog privrednika. Predsjednik Skupštine Standarda bio je Slavko Malobabić, prvi čovjek KOS-ovih operacija „Labrador“ i „Opera“ 1991. godine u Zagrebu, koga je 1985. za svog specijalnog savjetnika u CK SKH imenovao Vanjin otac Mika Špiljak. Malobabićev mlađi sin Veliša postao je savjetnik Predsjednika Skupštine grada Banja Luka Zorana Talića, neposredno nakon što je Talić napustio PDP i postao dio vladajuće većine na čelu sa SNSD Milorada Dodika.

Prema tvrdnjama jednog od značajnijih srpskih vojnih bezbjednjaka iz prethodnog rata, Dodikova prohrvatska politika se može objasniti činjenicom da je vrbovan za hrvatsko krilo KOS-a još u vremenu kad je prodavao paprike na pijaci u Zagrebu, no tu informaciju je teško provjeriti. Ipak, Dodikovi biznis i politički putevi daju nam za pravo i da povjerujemo u takvu jednu tvrdnju.

Zanimljivo da je Dodikov povlašteni distributer mazuta za banjalučku „Toplanu“ u vrijeme drugog Dodikovog premijerskog mandata postaje firma „Higat“ iz Graca, vlasništvo Milorada Mihajlovića – Miće, čovjeka koga Hrvoje Šarinić u knjizi „Svi moji tajni pregovori sa Slobodanom Miloševićem“ opisuje kao glavnog Karadžićevog pregovarača sa Vladom Hrvatske. Mihajlovića u filmu „Pad Krajine“ hrvatski brigadir Dušan Viro optužuje da je u Gracu tokom rata imao sastanke s predstavnicima hrvatske Vlade, te da je marta 1993. tražio pomoć od Tuđmana u nafti i novcu u zamjenu za pasivnost vojnih snaga Srpske pri Tuđmanovom zauzimanju Krajine. Mihajlović se nije pojavljivao u javnosti sve do pobjede SNSD-a 2010. godine, kada se pojavljuje sa šampanjcem u ruci u izbornom štabu SNSD-a u društvu Milorada Dodika i Nebojše Radmanovića na naslovnoj strani dnevnog lista „Pres RS“. Jedanaest godina Mihajlović je isporučivao „Toplani“ u Banjoj Luci mazut koji je kupovao u „Rafineriji Brod“, ali i od hrvatske „INA“-e. Prema pisanju portala energetikars.com samo 2008. godine „Toplani“ je prodao 9,7 hiljada tona mazuta iz „INA“-e sa visokim sadržajem sumpora, koji je uvezao bez odgovarajuće dozvole Ministarstva spoljne trgovine BiH. Toplana je mazut Mihajlovićevoj firmi plaćala 1540 KM po toni, što je 324 KM skuplje nego da je nabavljala od Rafinerije u Brodu, što znači da su građani više od 8 miliona skuplje plaćali mazut nego da je nabavljan od Rafinerije.

Nakon lokalnih izbora 2016. godine Mihajlovićev „Higat“ se izbacuje iz igre, prelazi se na drvnu sječku pod izgovorom da Srpska obiluje šumom, da je drvo mnogo jeftiniji energent, a zatim se kao dobavljač pojavljuje firma „Forest“ iz Jastrebarskog u Hrvatskoj.

Slično je i sa drugim trgovcem energentima, Vukom Hamovićem, sinom generala Rade Hamovića, po majčinoj liniji takođe vezanom za Hrvatsku, koji je dobio koncesiju na izgradnju „Termoelektrane Stanari“, ali prema pisanju „Jutarnjeg lista“ vode se pregovori o prodaji termoelektrane „Hrvatskoj elektroprivredi“.

Dodik se otvoreno zadnjih godina zbližio s hrvatskim liderom Čovićem i otvoreno se zalaže za „treći“ hrvatski entitet. Dodik je već s Čovićem i Sulejmanom Tihićem potpisao 2009. godine Prudski sporazum, koji podrazumijeva i teritorijalnu reorganizaciju BiH, s pravom smo zabrinuti nakon Čovićevih izjava da bi treći entitet obuhvatao i Posavinu. Ovdje bismo mogli reći da je Dodik doslijedan, jer je i 1993. godine jedini u NSRS glasao za Vens-Ovenov plan, kojim teritorija Srpske nije imala kontinuitet, već bila sastavljena od enklava.

Nekadašnja potpredsjednica SNSD-a, danas predsjednica aktiva žena te stranke Nada Tešanović, učestvovala je marta 2015. godine u radu konstitutivnog saziva Hrvatskog Narodnog Sabora BiH i glasala za Deklaraciju koja zagovara ustavno i administrativno – teritorijalno preuređenje BiH.

Jedan od SNSD ideologa, dugogodišnji gensek stranke Rajko Vasić na svom blogu „Samostalnost Srpske“ 1.10.2013. piše:
„Ja, kadgod, putujući kroz Federaciju, prijeđem na hrvatsku teritoriju, javim ženi Evo me na slobodnoj teritoriji.“
Slutimo da Vasić slobodnom teritorijom smatra i Prebilovce. Slobodom od koga?

Slično Dodiku, Vasiću i Tešanovićevoj, trećim entitetom još 2010. godine otvoreno se oduševljavao i član Glavnog odbora i Političkog savjeta SNSD Srđan Mazalica. Na fejsbuk zidu urednika hrvatskog portala poskok.info Ivana Šušnjara, kolumnisti poznatijem pod imenom Nikola Zirdum, Mazalica kliče:

„Treći, put ka BH sreći...“
„Naprijed Treći, Prvo Treći, Moj dom Treći, Treći zauvijek!
„Tresla se Herceg-Srpska, rodio se miš...“
„Dodikovi Srbi su glasove dali Borjani Krišto, a ne HDZ-u, jer su za kantonalne, federalnu i parlamentarnu skupštinu glasali za SNSD.“

Ne samo da se SNSD visoki dužnosnici, isti oni koji su prećutali kad je Dodik aminovao eksteritorijalizaciju Brčko distrikta iz sastava Srpske, svesrdno zalažu za hrvatski entitet i otvaranje „Pandorine kutije“ izmjenom „Dejtonskog sporazuma“, već se otvoreno druže sa saveznicima iz „Herceg-Bosne“:

„Bio mi (Tvrtko Milović) je u petak ovdje u BL, svratio malo na slobodnu teritoriju na putu do Zagreba…“ (Srđan Mazalica)
Poput Milovića, u Banju Luku sve češće dolazi i nekada „probosanski“ Hrvat, novinar Mato Đaković, kome je Dodik poklonio udarni termin na nacionalnoj televiziji. Nije jasno kako se tu našao i nekadašnji borac tzv. ARBiH Veselin Gatalo. Možda zato što je ratovao i u hrvatskim jedinicama. Gatalo je 7. februara 2015. u autorskoj emisiji „Ljudovanje“ na RTRS-u ugostio hrvatskog književnika Predraga Raosa, koji u emisiju donosi gusle s grbom NDH i kaže:

„Evo vam gusle s ustaškim grbom. Takve su mi kupili.“

Treba li reći da je Dodiku nabliži vladika ekumenista Mladen Durić, vladika Grigorije, koji čak sam sebe nazva biskupom, a u više navrata organizovao je zajedničke molitve s dubrovačkim katoličkim klerom, pa i padao na koljena u katedrali u Dubrovniku?

S obzirom na sve navedeno, ali i činjenicu da je rezultat Dodikove „prohrvatske“ politike prevođenje trećine stanovništva u Dodikove podanike (da bi opstali u Srpskoj) , protjerivanje trećine stanovništva u Njemačku i Sloveniju (da bi uopšte preživjeli) i ubijanje trećine stanovništva siromaštvom (bez hrane i lijekova), možda bismo mogli i povjerovati hrvatskom generalu Ljubi Ćesiću Rojsu i pisanju „Slobodne Dalmacije“ da je Dodik Hrvat. I ako nije, isto nam je.

Više...

Власт, опозиција, избори, кандидати, ћутолози, народ који нестаје...

  • Objavljeno u Autori

Опростите што износим болне истине. Што никад нисам ћутао. Што не ћутим данас кад је вама свечано и весело. Волим да сам слободан човјек. Спаковаћу кофере још ове године

Прво су дошли по комунисте,
Ја сам ћутао;
Јер нисам био комуниста.
Затим су дошли по Јевреје,
Ја сам ћутао;
Јер нисам био Јевреј.
Затим су дошли по синдикалце ,
Ја сам ћутао;
Јер нисам био синдикалац.
Онда су дошли по мене,
Али више никог није било
Да се побуни.

Не, ове стихове није написао др Комљеновић, нова звијезда ју-тјуба, нити неко од његових колега из зворничке болнице. Написао их је њемачки пастор Мартин Нимелер 1946. године, у моменту кад су катастрофалне посљедице њемачке званичне политике јасне сваком појединцу који је био бар мали шраф у изградњи монструозног система. Сам Нимелер је у почетку и сам подржавао Хитлеров успон у нади да ће овај уништити комунизам, а стихови настају тек након што је прошао голготу нацистичких логора, укључујући и злогласни Дахау. Слично њему, и „побуњеници“ из зворничке болнице не само да су годинама ћутали, већ су (према ријечима др Комљеновића) активно учестовали у изградњи (анти)система и уздизању „локалног кнеза“, а оглашавају се тек крајем 2017. године, кад су угрожене њихове личне позиције:

„Питамо министра, питамо предсједника Додика, којег сви овдје, 99 посто смо гласали сваки пут, и подржавали, и ишли у прве редове....... Ја сам члан СНСД-а, члан сам, нажалост, зато што у животу нисам био у партији. Ушао унутра у СНСД прво због Милорада Дрљевића, друго због Лазара Продановића, мог првог учитеља хирургије. Срам га било, сад се ограђује.........“
Оштрим наступом према локалним и моћницима с највишег нивоа, зворнички „побуњеници“ освојили су симпатије управо оних грађана који годинама приговарају „неспособној опозицији“ и „интелектуалној елити која ћути“. Исти они који су ћутали кад кад су њихови пацијенти плаћали кутију клопидогрела 73 КМ (у Београду у малопродаји кошта око 500 динара или 9 КМ), кад је ФЗО РС услуге дијализним пацијентима плаћао 110 евра (у ФБиХ истовјетне услуге коштају 80 евра, а у Македонији 60 евра), кад су пацијенти били принуђени да сами купују хируршке конце и завојни материјал, кад су писане „црне књиге“, задуживана нерођена дјеца да би се исплатила неефикасна гломазна администрација,......... СНСД дисиденти су се наметнули као нова опозиција (анти)систему чији су коаутори.

Слично зворничким докторима и пастору Нимелеру, ћутао је и Милорад Додик (а ћутала је и опозиција) кад су Тужилаштво БиХ и Суд БиХ годинама селективно процесуирали Србе и пресуђивали готово искључиво Србима, креирајући „истину“ по мјери Башчаршије. Кад су „дошли по њега“ (предмети Бобар банка, Павловић банка, вила на Дедињу), више није ћутао но се играо референдума, злоупотребио народ Републике Српске као властити штит и истрговао себи имунитет од кривичног гоњења. Овај пут не улазимо у аргументе за и против Додикове кривичне одговорности, као што не омаловажавамо стручност и професионалност „побуњеника“ из Зворника. Напротив, сваки отпор провођењу силе је симпатичан сваком честитом појединцу.

И цијела та сага око зворничке болнице завршава се (наравно) баш у кабинету Милорада Додика, који овај пут преузима улогу министра здравља, чиме се по ко зна који пут обесмишљава постојање институција Републике Српске. Раније је већ преузео функције премијера, предсједника НСРС, директора РТРС, главног и специјалног тужиоца Републике Српске, предсједника Уставног суда Републике Српске, директора Хеликоптерског сервиса Републике Српске, а након што је преузео поново Суд и Тужилаштво БиХ можемо констатовати да је „прешао игрицу“ и да је зрео за пензију.

Да је Додик зрео за пензију сматрају и многи у СНСД-у, посебно они који себе виде на мјесту Додика, несвјесни да странка у данашњем облику и капацитету не може надживјети Додика, да ће се поцијепати као СФРЈ након смрти Броза или ДС након губитка власти у Србији. Данас их на окупу држе лични интереси и страх од санкција. Ипак, пензионисање Додика усудио се да предложи дугогодишњи генсек СНСД-а, један од најбитнијих креатора страначке инфраструктуре и идеолога, али је чињеница да је и Васић ћутао све док га Додик није „помео гвозденом метлом“ након Васићевог јавног обрачуна с покојним Копањом. Не само да је ћутао, него је и веома битан архитекта у изградњи антисистема у којем је странка циљ, а не средство, те се све подређује расту странке, а не просперитету и напретку друштва у цјелини.

Та партократија дисквалификује сваког ко није „унутра“, без обзира на људске и стручне квалитете. Посљедица је огромна стопа незапослености, која се ријешава отварањем граница за одлазак, чиме Српска губи најобразованији и најпродуктивнији дио становништва. Већ данас је проблем наћи квалитетне мајсторе зидаре, водоинсталатере, керамичаре, медицинске техничаре с огромним искуством замјењујемо ad hoc преквалификованим обућарима, шумарима, фризерима. Истовремено министар Богданић поручује незапосленим докторима: „Ова држава вам је дала диплому. Отворена су вам врата Европске уније.“. Влада ће одлазак младих рационализовати и чињеницом да се слично дешава у земљама региона и да се исто дешавало и у вријеме Броза, мада је Броз извозио неписмене и неквалификовану радну снагу, а на факултетима широм СФРЈ су стварани доктори и инжењери који су убацивани у здравствени и привредни систем наше земље. Чак се и самом предсједнику Додику уочи Божића 2017. године омакла реченица:
„Нама талентовани људи оду зато што су неталентовани преузели и ушли у многе сфере."

Ако је вјеровати Додику, лако ћемо НЕГАТИВНУ СЕЛЕКЦИЈУ и ПАРТОКРАТИЈУ идентификовати као главне узроке тешке ситуације која се не жели признати. А ако игноришемо постојање болести, не поставимо исправно дијагнозу, о терапији не можемо ни размишљати. Обесхрабрује чињеница да се ради о континуитету, да је антиситем успостављен дубоко у прошлом вијеку, када су чланство у партији и рад за партију постали предуслов за лични успјех. Исто је настављено и под свим другим властима од 1991. године до данас, само што се појединци селе за бенефицијама и позицијама из партије у партију као влашићке овце за зеленом травом. Зато људе изњедрене из комунистичког шињела, а који су били СДС чиновници, тајкуни и директорчићи, који су за СДС бандитске структуре током рата шверцовале оружје, нафту и цигарете с непријатељском страном, данас можемо видјети непосредно уз структуре власти. Не заборавимо да је Додик „испливао“ на причама о лоповским партијским фирмама „Центрекс“ и „Селект импекс“, али да никад нико није ни процесуиран након што је преузео власт у другој половини деведесетих. Напротив, већина министара прве Додикове Владе били су махом некадашњи СДС функционери. Безброј пута смо чули од Додика како је Драган Калинић „покрао новац дониран за породилиште“, а данас је Калинић Додиков савјетник. Чини се да иза сцене конце вуку остаци некадашњих безбједносних служби („распала се Служба, не и наша дружба“), које су увезане са сличним структурама у Сарајеву, још више у Србији, Хрватској и Црној Гори. То је један од разлога зашто је Додик неприкосновени владар у Српској који би политички могао наживјети и Мугабеа. Та супериорност даје му такав осјећај моћи да може да се понаша као власник Републике Српске, да јавне ресурсе и институције бахато користи као личну имовину, да за говорницом НСРС примитивно вријеђа припаднике ромске заједнице, чланове породица политичкоих опонената или дисквалификује људе на основу физичког изгледа, претварајући Народну скупштину у циркус, уз свесрдно саучесништво опозиције и истовремено ћутање посланика његове партије.

Изборни закон онемогућава Додика да се и након октобра 2018. године задржи на позицији Предсједника Републике Српске, али му не смета да задржи апсолутну моћ, што у преводу значи да се ништа значајније неће промијенити ни након избора на јесен ове године.
Кандидатуром за члана Предсједништва БиХ Додик би могао већ данас прославити сигурну побједу, но он је још увијек под санкцијама САД, а нису искључене ни санкције од стране ЕУ. Тешко је замисливо да би се Генералној скупштини УН један члан Предсједништва обраћао видео линком са свог имања у Бакинцима. Свакако да ће на све начине покушати у блиској будућности да се ослободи санкција из Вашингтона, али му на руку не иде најава да ће нови амерички амбасадор у БиХ бити амбасадор који је у Македонији проруског Груевског замијенио прозападним Заевом. Готово свугдје у региону успјели су отклонити руски утицај, па је тешко вјеровати да ће толерисати Додиково кокетирање с Москвом. Међутим, Додик је у више наврата правио радикалне политичке заокрете и не би нас изненадило ако би се одрекао Москве како би спасио властиту кожу и поново се вратио у улогу „дашак вјетра на Балкану“.
Но чини се да су Американци и Британци, након што су изгубили вјеру у потенцијал Савеза за промјене, већ изабрали Игора Радојичића као Додиковог насљедника. Радојичић је такође дуго времена ћутао, чак није ни браду бријао, тек понеким твитом („Рајко је у праву.“) наговјештавао назадовољство, али на крају ипак остао дио Додикове „посаде“. Радојичић би био идеалан кандидат СНСД-а за Предсједника Српске, али су му црногорска национална припадност и Додиков страх од губитка контроле над њим препрека на том путу. Радојичић се окружио млађом екипом, па и учинио неке кораке за рјешавање проблема који се вуку из ранијег периода, али ипак је град и даље талац партократије и финансирање чиновника је и даље приоритет у односу на инфраструктурне пројекте и пројекте запошљавања и развоја привреде. Занимљиво је да Радојичићу „у једра дува“ новинар блогер Васковић, који је близак Американцима, што појачава вјероватноћу да је Радојичић њихов избор за Додиковог наслиједника. Добро обавјештени кругови тврде да Радојичић и Васковић комуницирају преко једног бањалучког доктора специјалисте, те да се између Радојичића и Додика води „тихи рат“, на шта указују смјена ректора Матаруге и кривична пријава против Ненада Лубурића, али и неки Васковићеви текстови који компромитују Додику најближе људе, те процесуирање „земљишне мафије“.

Ипак, Додик Американцима и даље може бити драгоцјен, како због високог уцјењивачког капацитета, још више јер с партнерима из ФБИХ (Силајџић, Лагумџија, Церић, Изетбеговић млађи) годинама одржава перманентну кризу коју је лако претворити у пожар на европском тлу. Но питање је да ли би Руси опростили Додику, тако да није у нимало лагодној позицији. Осим тога, Додик се вјероватно не би осјећао пријатно и сигурно у Сарајеву и већа је вјероватноћа да ће за члана Предсједништва БиХ из Републике Српске кандидовати Небојшу Радмановића, а себе лоцирати на позицији премијера у Бањој Луци. Његов лични избор за Предсједника Српске је сигурно Жељка Цвијановић, јер је сигуран да се она неће отргнути његовој контроли. Чак и ако би Цвијановићева изгубила у предсједничкој трци, што није нереално, Додик рачуна на готово 50% посланичких мјеста у НСРС за СНСД, сигурну подршку СП и УС, те да би нови Предсједник био принуђен да га именује за мандатара (као некад Чавић). Уз то Додик рачуна и на подршку Никшића и Радончића (неће бити гадљив ни на СДА подршку), те већ данас можемо наслутити да би СДП могао истурити Драшка Аћимовића као кандидата за члана Предсједништва БиХ из Републике Српске, чиме би Додик Савезу за промјене покушао отети гласове Бошњака, али и Срба који поштују Аћимовићево политичко дјеловање.

С друге стране, Додику би рачуне могао помрсити ДНС, уколико би изашли са својим кандидатима за предсједничке функције. Ипак је вјероватније да ДНС и овај пут „утврђује пазар“, јер су дубоко испреплетене бизнис везе ове двије странке из претходног периода. Чини се да је Недјељко Чубриловић јак гарант опстанка те коалиције, да би се ДНС при таквом сценарију поцијепао, те се покушаји Драгана Чавића да ДНС превуче на страну странака Савеза за промјене тек лажна нада за оне који прижељкују промјене, а јасно је да би у том случају суштинске промјене биле готово немогуће.

Додик је на разне начине већ „торпедирао“ странке опозиције, посебно у Бањој Луци, те већ данас са високом сигурношћу можемо прогнозирати побједника октобарских избора. Зато с правом постављамо питање:

КО ОНДА МОЖЕ ДОДИКУ ПОМРСИТИ РАЧУНЕ И УЗЕТИ МУ СИГУРНУ ПОБЈЕДУ ИЗ РУКУ?

Кључ рјешења ове загонетке је у рукама руководства СДС-а, првенствено Вукоте Говедарице.

Говедарица је након преузимања странке, непосредно након дебакла на локалним изборима, изјавио да су он и колеге из врха странке схватили поруку гласача. А онда је наставио да „гради кућу на трулим темељима“, да „ходи стазама које су Босића одвеле у амбис“, и показао да ништа нису схватили. Најважнији разлог тешког пораза Савеза за промјене јесте ПАРТОКРАТИЈА. Неспоран је и утицај референдумске шараде и изостанка ефикасног обрачуна с криминалом и корупцијом, али СзП није искористио шансу добијену 2012. године. Да јесте, Додик би већ 2014. године био прошлост. Умјесто постављања битно другачијих политичких стандарда и наметања новог оквира јавног дјеловања, умјесто избацивања властитих бандита из странке, радили су се трули компромиси, тражила су се радна мјеста за заслужне партијске другове на државним јаслама, по три чистачице на једну метлу, по осам шофера на једно возило хитне помоћи. Послови се давали јарански. Све оно што ради власт на републичком нивоу, само с неком мјером. Сви трули компромиси с властитим локалним кнезовима, коалиционим партнерима из ФБиХ, као и коалиционим партнерима унутар самог СзП стигли су на наплату. А кад ти екипа оде у нижи ранг такмичења, онда нову шансу да постанеш првак нећеш добити 2018. године, јер се прво мораш грчевито борити да се до тада вратиш у Премијер лигу, а тек 2020. можеш добити нову шансу, и то тек ако посложиш екипу и радиш пуном паром четири године. Створиш машинерију. А не чекаш да се противничка екипа распадне. Не иде се нехаризмом на харизму, дезорганизацијом на организацију. Неће Додика побједити Говедарица тако што ће запјевати под шатором, као што га није побиједио ни Тадић кад је покушао бити Додик.

Скупштине народа су добра идеја, али су претворене у страначке митинге умјесто да се микрофон да искључиво грађанима да кажу какве промјене желе, због чега им је посебно тешко. Већ данас су заборављене умјесто да су опозиционе партије након афере „два папка“ напустиле Скупштину која нема легитимитет и наставиле дјеловање управо кроз форуме грађана, те тражиле измјену изборног закона и вандредне изборе. Умјесто да заслуже гласове бирача на основу властитих квалитета, очекују гласове против власти. Умјесто суштинским проблемима, данима се баве хеликоптером и фолк интерпретаторком. Власт на нивоу БиХ су морали демонстративно напустити још крајем 2017. године (усвајање акциза била је идеална прилика) и оставити Савјет министара у техничком мандату до избора, те појачати националну реторику, како би вратили дио гласача које им је преузео Додик. Није јасно ни зашто до данас нису јавности обзнанили кандидате за позиције Предсједника Републике Српске и члана Предсједништва БиХ, али и премијерску и министарске позиције. Народу би била јаснија слика ако би му се унапријед предочило нпр.:

„Премијер ће бити Милан Миличевић, из разлога што је образован, културан у јавној комуникацији, учесник одбрамбено-отаџбинског рата, показао је добре резултате у руковођењу локалном заједницом, при чему је у матичној општини поразио премијерку Српске и министра здрваља, у моменту дебакла властите парије у већини других општина, итд. Замолићемо Небојшу Катића, једног од наших најпризнатијих економиста, да буде први савјетник Премијера, те ћемо му понудити високу плату са тенденцијом раста у зависности од раста наше привреде. Министар финансија ће бити Славиша Раковић, из разлога што има дугогодишње искуство у привреди и финансијама, а редовно прави квалитетне стручне анализе и аргументовано указује на промашаје Министарства финансија и погубну политику актуелне Владе. Министар МУП-а ће бити Драган Мектић, итд. Директоре јавних институција и фондова бираћемо јавним конкурсима, с циљем да изаберемо најбоље, а не најподобније. Наши дужносници у јавним институцијама ће се одрећи 'бијелог хљеба', а сви они са државним (ентитетским) нето платама преко 2400 КМ ће се одрећи дијела изнад тог износа све док просјечна плата у привреди не достигне трећину тог износа“.

Избори се добијају првенствено добром организацијом и радом на терену, а опозиционе партије у највећем граду Српске у организацијски готово и не постоје, без обзира на измјене у градским одборима, јер се ти нови, некомпромитовани људи, готово нису представили јавности нити им је понуђен адекватан медијски простор. Неспорно је да је Говедарица на виши ниво подигао комуникацију с „базом“, али све ипак више лични на шминкање леша (баш као и Владине мјере) него на припрему за коначни обрачун у октобру, који се блеферски најављује.

Ако су схватили поруку, онда им треба бити јасно да је кључ за преокрет Бања Лука, гдје СДС нема јаког појединца. Жељка Цвијановић као највјероватнији кандидат власти за позицију Предсједника Српске чини им се као слаб противник, али занемарују јаку организацију коју има странка која је кандидује. С друге стране, амбицију да стану „на црту“ Цвијановићевој имају Говедарица, Мићић, Мектић, Босић и Иванић.

Говедарица је млад, пристојан, некомпромитован, изузетан оратор, с великим искуством у парламентарном животу Српске, али образовно дефицијентан. Ипак, након бравара и партијски дошколованог месара, машински техничар са завршеним ДИФ-ом се чини као напредак. Ако још увијек није кориговао граматичке грешке у јавном наступу, исте се могу приписати и Додику и још многим полуписменим поједницима из најзначајнијих институција Српске. Ипак, Говедарица не може побиједити ни Цвијановићеву.

Мићић је локални феудалац, такође образовно и граматички инфериоран за једну тако битну позицију, али је његова предност што се просјечни бирач лакше може идентификовати с њим („народни човјек“). Вјероватно може више од Говедарице, али не и побиједити СНСД кандидата.

Мектић је веома симпатичан као човјек у чијим наступима се препознаје искреност, срчаност, добра намјера, али он свакако није профил личности за позицију Предсједника РС, иако је послије Додика и Илије Граховца најближи просјечном гласачу и статусу турбо-фолк звијезде.

Младен Босић је образовно супериоран и писменији од претходне тројице, културан, показао је врлину и тиме што је поднио личну жртву и прихватио одговорност након изборног пораза, али његова анергичност и нехаризматичност чине га мање конкурентним од поменутих. Одсуство храбрости да стане на црту Додику у претходним циклусима дисквалификује га.

Највише шанси да побиједи у трци за Предсједника Српске има Младен Иванић, али тек он није ничим заслужио да му се укаже та част, иако можемо рећи да коректно обавља дужност члана Предсједништва БиХ, без обзира што је искусан, лукав политичар, образован, писмен. Још 80-их је био у Предсједништву БиХ, па је јасно да је и он зрео за пензију. И њему још само титула „Предсједник Српске“ недостаје да „пређе игрицу“ и чини се да нема мјеру кад су у питању амбиције. Друго, Иванићеви здравствени проблеми би и њему требали бити сигнал да треба да се повуче. Ваљда они који га планирају кандидовати нису замислили да кампању води видео-линком из јединице за мождани удар?! Осим тога, Иванић је, након Додика, најодговорнији за тренутно стање. Управо је он у Вашингтону договорио рушење Владае Пере Букејловића и друго „инсталирање“ Додика, био дио те Додикове већине, био други кандидат из редова опозиције на предсједничким изборима и изравно помогао СНСД кандидату, прије тога није процесуирао лоповлуке претходних власти, омогућио провођење накарадне приватизације, подвалио народу „експерте“ са суботичким дипломама итд. Био је највећа нада народа, а онда постао највеће разочарење. Његова странка постала је расадник „прелетача“ који су сви редом данас у странкама које чине власт. Иако можемо констатовати да и министар Црнадак коректно обавља своју дужност, чињеница је да га је Иванић одабрао по истом критеријуму као Додик Жељку Цвијановић, а то свакако није компетентност. Заједнички кандидати из редова СДС-а редовно су добијали знатно мање гласова него заједнички кандидати из редова ПДП-а, што значи да су ПДП гласачи често бирали и кандидате супротне стране.

У ситуацији кад је опозиција деорганизована, кад не постоји јака огранизација на терену, кад сваки дан Српску напусти аутобус оних који би бар гласали ПРОТИВ партија на власти (ако не ЗА странке опозиције), кад бројни поједници „прелијећу“ на контра страну, једина шанса да се направи преокрет јесте радикални заокрет, што подразумијева да се за Предсједника Српске предложи НЕСТРАНАЧКА ЛИЧНОСТ из Бања Луке, најави Влада у којој ће 50% позиција заузети нестраначке личности, изађе с именима будућих министара, а да се кандидат за члана Предсједништва номинује из редова СДС-а (Шаровић би био најозбиљнији кандидат).
Да је Бања Лука кључ преокрета, потврђује и „дизање СДС-а из пепела“ након што су на политичку сцену избацили Драгана Чавића крајем деведесетих, који је била кључна личност за промјену власти почетком овог миленијума. СДС данас у Крајини нема тако јаког појединца, а Чавић је такође политички потрошен, што опет сугерише да би избор требао пасти на нестраначког кандидата. Становништво у Крајини је већином лијеве оријентације, СДС-у замјерају пљачку и губитак крајишких општина крајем рата (никад им се нико у име странке није извинио), па без обзира што данас Крајишник, Калинић, Ковач и многи други протагонисти тих времена „играју за другу страну“, они су СДС прецртали за сва времена, што битно умањује шансе СДС кандидату. Осим тога, становништву су се уопште огадиле политичке партије.

Стога је, ако је интерес народа изнад интереса странака, Вукота Говедарица још јуче требао најпонизније (у име народа) умолити професора ЂОРЂА ВУКОВИЋА да буде кандидат грађана Српске за Предсједника Републике Српске, кога ће формално номиновати СзП. С обзиром да тако нешто изискује велику личну жртву, чак би му требали и платити тај ангажман.
Професор Вуковић је један од ријетких интелектуалаца који свих ових година није ћутао, што га управо препоручује. Релативно је млад, универзитетски је професор, пристојан је (иако веома оштар критичар), писмен, некомпромитован. Истовремено је и родољуб и толерантан према егзистенцији других и другачијих. Чак и у баскету, а и по броју ципела може парирати Додику. Што је најважније, као Предсједник Српске обезбједио би јединство грађана који су сада дубоко подијељени на половину оних који подржавају Додика (зато што се сличан сличном радује или из личних интереса) и на другу половину оних који не воле (или чак мрзе) Додика. Долазак таквог политичког профила на чело Српске значило би и почетак краја партократије и почетак „оздрављења“ друштва. Онај ко би га кандидовао наметнуо би нови политички оквир којем би се морала прилагођавати и супротна страна. У судару са Жељком Цвијановић или Небојшом Радмановићем, Вуковић би однио гласове свих гласача Савеза за промјене, готово свих неопредјељених, извео би на биралишта чак и апстиненте, а могао би рачунати и на гласове многих бирача ДНС-а, СП-а, УС, па и једног дијела СНСД бирача. Нема сумње да је Вуковић кадар поразити чак и самог Додика.

Сад је ствар руководства СДС-а да покаже да ли је спремно на такав искорак, да ли су отргнути од авети прошлости, да ли је опште добро изнад неостваривих личних амбиција, да ли ће пристати на уцјене од стране неког другог из редова опозиције или ће потврдити ону Басарину да наш проблем и није мањак националног јединства колико вишак егоманије и личних интереса.

Питање је да ли би, и поред указане части, сам Вуковић био спреман да пристане на улазак у „политичко блато“. Професор је пристао да се укључи у рад организације „Мисли добро“, која је настала удруживањем новинара, привредника, слободних интелектуалаца, али и нижерангираних чланова странака оба политичка блока, махом твитераша, с циљем да се формира један утицајни клуб, који већ констатује да је много тога лошег у друштву, да постоји потреба за јавним дјеловањем како би се понудила рјешења и правио јавни притисак на носиоце битних функција. У другим неформалним интелектуалним круговима управо доминира мишљење да се алтернатива постојећем стању има тражити у синергији „слободне интелигенције“ и „поштених привредника“, али се чини да немамо времена, а да за сада ни ова ни друге организације нису отвориле широке јавне расправе о најбитнијим егзистенсијалним проблемима који угрожавају опстанак овог народа на овим просторима. Резултат мора бити нови оквир за понашање ове и сваке наредне власти, заустављање одласка младих и рађање дјеце, за шта треба направити нову прерасподјелу средстава којима располажемо. Озбиљна држава би у оваквим околностима прогласила вандредно стање.

Прилично зачуђује ћутање Цркве, која је кроз вјекове одиграла најбитнију улогу у очувању народа на овим просторима. Академике и сенаторе из Српске не бисмо узнемиравали (они ћутање не би прекинули ни 1946.), кад већ сами не осјећају потребу да се огласе у моменту кад патријарх сугерише да нам ништа неће вриједити држава ако као народ нестајемо, кад први човјек САНУ указује на наша беспућа, кад се чак и један Рајко Дукић, и сам локални кнез, појављује као „глас разума“, па и госпођа Цвијановић први пут проговара о проблему одласка људи.

Додик је само симбол свега овог што је наопако и труло, те је стављање истог у нови оквир који му ограничава моћ као појединцу много битнији циљ од његове детронизације. Смјена Курте Муртом нам ништа не значи, ако не настану радикалне, суштинске промјене у опхођењу према грађанима. Ако постоје јака опозиција, независно судство и притисак јавности, ако смо у стању ограничити бахатост власти, подредити је интересима грађана, мање ће нам бити битно да ли је горе Курта или Мурта. Али ће нам бити битно да на врху компетентни и бољи имају предност у односу на послушне. А то је тек почетак једног мукотрпног процеса. Јер је власт слика у огледалу народа који је бира и који јој допушта. Хорде јефтиних појединаца који не могу да одоле искушењу, руље себичних који немају осјећај за потребе других, слика чопора оних који се одушевљавају предизборним шаторским средњовјековним забавама. Директора којем је битно да га инсталирају на чело болнице, па макар остао једини упосленик и био само себи директор.

Уочи Дана Републике 2018. године чињенице су (угрубо) овакве:
• у Српској се дневно рађа 25 дјеце, а умре 40 особа;
• учестало гледамо редове младих испред Конзулата Словеније у Бањој Луци, испраћај радника у
Словачку са аутобуске станице, док се на термин за визу у Амбасади Њемачке чека до годину
дана; одлазе најобразованији и најпродуктивнији, остају стари, необразовани и политички
поданици;
• дуг по глави становника у Српској већи је за 50% у односу на исти у ФБиХ;
• још немамо статистичке податке да ли је Српску напустило више Срба у задњих пет година или несрба током рата;
• неефикасни политичари имају примања легално и до 10000 КМ (плус „бијели хљеб“ и једнодневна пензионисања), а ефеикасни радници чији се производи извозе примају 400 КМ мјесечно, итд.
На нивоу обичног малог човјека то отприлике овако изгледа:
• на Бадњи Дан моја школска колегица је с прозора у насељу Обилићево фотографисала гужву пред јавном кухињом; на другој страни запазих оне који „Фереро Роше“ користе за пијукање;
• мој први комшија дошао је накратко с крузера, да проведе Божић са својим малим близанцима (који одрастају без њега) и да обиђе своју стару мајку (која често има крвни притисак 200/130, па моја мајка пробдије цијелу ноћ уз њу, јер је син далеко). Комшија је са двадесет отишао у рат, потом завршио ПМФ, путовао свако јутро у пет сати аутобусом до четрдесет километара удаљене Лишње, па онда још три километра пјешке, да би држао наставу за три-четири ђака. У нади да ће задржати посао завршио је и приватни Учитељски факултет, али неко с „јачим леђима“ и партијском књижицом био је приоритет. Но питање да ли је и тај опстао до данас, јер ђака нема и сеоске школе се затварају. Наша млађа комшиница, врата до њега, стоматолошки техничар, отишла је у Шведску, и шаље папире супругу, како би и он напустио ове просторе;
• шесторо нас је праунучади прадједа Петра. Од нас шест једини сам који данас живи у Републици Српској, а и сам сам у ниском старту да с породицом трајно напустим ове просторе, за које су крв пролијевали моји прадједови, дједови и отац.

Опростите, али кад све сагледамо, није нам до славља, ваших ватрогасних и ловачких парада, до шепурења оних којима је рат био бизнис. Изигравања државе. Лажи, превара и обмана. Овај амбијент не може изњедрити ни врхунске умјетнике ни спортисте. Нама је данас недостижан и осамдесетих трећеразредни Ђино Банана. Овај амбијент тјера човјека одавде.

Опростите што износим болне истине. Што никад нисам ћутао. Што не ћутим данас кад је вама свечано и весело. Волим да сам слободан човјек. Спаковаћу кофере још ове године.

Više...

Svi paradoksi novosrbskog Bijelog dugmeta

  • Objavljeno u Autori

Ne znamo da li će Bregoviću pridružiti i prvi pjevač Bijelog dugmeta, Hrvat ŽELJKO BEBEK, ali to bi tek bio paradoks, jer je isti 2012. godine bio specijalni gost na koncertu Marka Perkovića - Tompsona, a tokom 2015. godine aktivno učestvovao u HDZ predizbornoj kampanji

ALEN ISLAMOVIĆ (Musliman) 1987. je otpjevao "Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo", objavljenu na istoimenom albumu, a već 1988. i hrvatsku himnu "Lijepa naša", objavljenu na albumu "Ćiribilibela".

Ali, dođe rat, pa Alen krajem 1992. godine objavljuje album "bh patriotskih" pjesama pod nazivom "Gdje je moj rođeni brat", na čijem omotu se nalazi ratni grb ABiH. U opisu albuma napisao je "Sve su pjesme nastale u Bihaću u toku granatiranja grada od neprijatelja Bosne i Hercegovine, te od sugrađana koji su godinama živjeli u tom gradu. Po izlazku iz okruženog Bihaća Alen ulazi u studio Senada od Bosne i realizira ovaj projekt.".

No prođe rat, i Alen hita u Beograd da snimi dva dueta s Indirom Radić koja je tokom rata otpjevala srpski nacionalni hit "Srpkinja je mene majka rodila", a evo 2017. će pjevati u "srpskoj" Banjoj Luci na dočeku Pravoslavne nove godine.

Alenov kolega MLADEN VOJIČIĆ - TIFA (malo Srbin, a malo Hrvat) tokom rata snimio je spot na tenku ABiH, koja je na nekoliko kilometara od mjesta snimanja ratovala protiv Srba, a u Mostaru i Srednjoj Bosni protiv Hrvata.

Tifa je otpjevao sve pjesme na albumu iz 1984. godine (na čijem omotu se nalazi "Kosovka djevojka") osim pjesme "Pediculis Pubis", koju je pisao i s Bregovićem otpjevao srpski nacionalista Bora Đorđević. Teško je ne zapaziti stih "Takvi smo mi Srbi, zato me i svrbi". Vidjećemo da li će i Tifa pjevati na Trgu Krajine 13/14. januara.

Ne znamo da li će Bregoviću pridružiti i prvi pjevač Bijelog dugmeta, Hrvat ŽELJKO BEBEK, ali to bi tek bio paradoks, jer je isti 2012. godine bio specijalni gost na koncertu Marka Perkovića - Tompsona, a tokom 2015. godine aktivno učestvovao u HDZ predizbornoj kampanji.

Ako Dodik potegne veze na Pantovčaku, eto nam i Bebeka da na Trgu Krajine zapjeva. Možda i nešto od Baje Malog Knindže. Prigodna je ona "Božić je". Jeste Mali, ali ipak Božić.

Više...
Priključi se za RSS feed