Oružana pobuna pripadnika JSO, koji su prvostepeno oslobođeni, prethodila je ubistvu premijera Zorana Đinđića, a niz događaja ukazuje na to da je pobuna bila politička motivisana, jer su i njihovi zahtevi bili takvi. A kako se ispostavilo, isti akteri oružane pobune dve godine kasnije bili su neposredni izvršioci ubistva predsednika prve demokratske Vlade Srbije. Politička pozadina ubistva do danas nije utvrđena.
Novinari Insajdera su se ubistvom predsednika Vlade Zorana Đinđića bavili u oko 30 emisija, a vezom pobune Jedinice za specijalne operacije i ubistva premijera, između ostalog i u emisiji Politička pozadina atentata.
Prema istraživanju Insajdera pobuna JSO bila je jedan od prvih događaja u nizu, koji su prethodili ubistvu predsednika Vlade.
Naime, početkom 2001. godine, nakon prelazne, formirana je nova republička vlada, na čijem čelu je bio Zoran Đinđić. Već na prvoj sednici Vlade, odlučeno je da se smeni načelnik Državne bezbednosti Radomir Marković a na njegovo mesto imenovan je Goran Petrović. Već tada je tadašnji komandant JSO Milorad Ulemek Legija tražio od Đinđića da na čelo DB-a postavi Milorada Bracanovića, svog zamenika u JSO.
Taj zahtev je Đinđić tada odbio.
U maju 2001. nakon informacije da su uhapšene vođe “zemunskog klana” Dušan Spasojević i Mile Luković, Milorad Ulemek Legija u Kuli puca u televizor i dolazi do požara.
Načelnik DB-a Goran Petrović pokreće zbog toga disciplinski postupak i suspenduje Ulemeka do okončanja istrage. Ubrzo nakon toga, u junu 2001. Ulemek pravi incident u klubu Stupica nakon čega podnosi ostavku.
Krajem juna 2001. godine, dolazi do prvog otvorenog sukoba Koštunice i Đinđića i to nakon što je Vlada Srbije Tribunalu u Hagu izručila bivšeg predsednika SRJ, Slobodana Miloševića.
Sredinom avgusta iste godine Demokratska stranka Srbije odlučuje da napusti Vladu Srbije jer su članovi Vlade i premijer, kako je saopšteno, umešani u kriminal.
Dva meseca kasnije, 9. novembra 2001. dok je Đinđić na službenom putu u Americi, pripadnici JSO otkazuju poslušnost i povlače sve svoje pripadnike iz obezbeđenja ministara u Vladi Srbije. Razlog za pobunu je navodno bio taj što su zloupotrebljeni u slučaju hapšenja braće Banović, koji su izručeni Hagu.
Tri dana kasnije, na dan kada Ulemek treba da svedoči u postupku za ubistvo na Ibarskoj magistrali, pripadnici JSO pod punim naoružanjem blokiraju autoput u Beogradu. JSO iznosi političke zahteve: traži ostavku ministra policije i načelnika DB-a, ali i donošenja zakona o saradnji sa Hagom. Vojislav Koštunica, kao predsednik Jugoslavije i vrhovni komandant, javno je opravdao pobunu JSO-a izjavivši:
“Mislim da je jedan ovakav revolt sasvim opravdan i normalan. Znači, recimo, protestuju lekari oni izađu u belim mantilima… protestuju pripadnici JSO oni izađu u svojoj opremi i svojim vozilima… mislim da je to sasvim u redu i da je to njihov način kako oni to ispoljavaju.”
U istom periodu, načelnik Vojne službe bezbednosti Aco Tomić obećava Ulemeku da “kobre” neće sprečavati pobunu.
Dva dana kasnije, 14. novembra zbog nemogućnosti da se suprostavi JSO, Vlada Srbije pristaje na kompromis. Smenjuje Gorana Petrovića sa mesta šefa DB-a i na to mesto postavlja Andreju Savića, a Legijinog čoveka Milorada Bracanovića za zamenika.
Nakon neslaganja o donošenju novog Zakona o borbi protiv organizovanog kriminala, jula 2002. godine predsedništvo DOS-a odlučuje da DSS isključi iz vladajuće koalicije.
U januaru 2003. godine, posle saznanja da mafija dobija podatke koji u tom trenutku predstavljaju državnu tajnu, Zoran Đinđić odlučuje da smeni tadašnji vrh BIA, Andriju Savića i Milorada Bracanovića, a nekoliko dana kasnije, 27. januara, Milorad Ulemek Legija oglašava se otvorenim pismom, u kojem Vladi Srbije poručuje: “Odbrojavaju vam se poslednji dani”.
U februaru 2003. u Saveznoj skupštini se proglašava Državna zajednica SCG nakon čega Koštunica ostaje bez ijedne funkcije.
21. februara 2003. pokušan je atentat na Zorana Đinđića kod hale “Limes“ u Beogradu. Vozač kamiona Dejan Milenković Bagzi uhapšen je na licu mesta, a nakon osmodnevnog pritvora i pušten.
12. mart 2003. u 12:25 ispred ulaza u Vladu Srbije ubijen je premijer Srbije Zoran Đinđić. Istog dana, na osnovu dotadašnje istrage i iskaza Ljubiše Buhe Čumeta, tužilac i policija zaključuju da su premijera Srbije ubili pripadnici JSO-a sa članovima “zemunskog klana”. Izdata je poternica i uvedeno vanredno stanje.
Koštunica nikada nije ni svedočio u postupku za pobunu JSO
Postupak za oružanu pobunu Jedinice za specijalne operacije kojom je prema optužnici ugrožena bezbednost i ustavni poredak zemlje, ima svoju dugogodišnju predistoriju.
Još od 2005. zastupnik majke i sestre ubijenog Zorana Đinđića, advokat Srđa Popović, tražio je da se optužnica za ubistvo premijera proširi i da se njom obuhvati i pobuna crvenih beretki.
Zahtev je tada odbijen uz obrazloženje da je sudski postupak odmakao. Činjenicu o povezanosti ova dva događaja praktično je potvrdio bivši specijalni tužilac Jovan Prijić kada je u optužnici za ubistvo Đinđića napisao da je oružana pobuna bila prvi korak ka atentatu na premijera. Prijić je naveo da su ohrabrene uspehom pobune, Crvene beretke odlučile da svome cilju pristupe i drugim sredstvima, uključujući i ona nasilna.
Posle mnogobrojnih obećanja Specijalno tužilaštvo koje vodi Miljko Radisavljević podiglo je optužnicu za pobunu tek u martu 2012. godine.
Ovim činom praktično su razdvojena ova dva događaja, iako je po svim činjenicama koje su se dogodile u prethodnim godinama, ovo bio način da se bar delimično rasvetli politička pozadina ubistva Zorana Đinđića.
Za tužioca Radisavljevića, kako je on tada objasnio, pobuna je samo događaj koji hronološki prethodi ubistvu i koji je bio samo uvertira za ono što će se desiti.
“Iz dokaza koji su prikupljeni u toku istrage ne može da se zaključi da je u vreme pobune JSO 2001. godine postojala ideja ili plan o kasnijem atentatu na premijera Zorana Đinđića. Ova dva događaja povezuju sami akteri, jer su Ulemek, Spasojević i Jovanović u pobuni Jedinice i u atentatu na premijera imali glavne uloge”, rekao je Radisavljević.
Srđa Popović tražio proširenje optužnice i podneo krivičnu prijavu
“Ono što se dogodilo 12. marta 2003. godine ne može se razumeti ako se ne razume šta se dogodilo u novembru 2001. godine“, rekao je advokat porodice Đinđić, Srđa Popović za Insajder 2008. godine objašanjavajući zašto je zatražio proširenje optuženice.
U međuvremenu, 2010. godine Popović je podneo i krivičnu prijavu protiv Ulemeka, Maričića i ostalih pripadnika DB-a. Krivična prijava podneta je i protiv bivšeg Predsednika SRJ Vojislava Koštunice i Ace Tomića Načelnika uprave vojne bezbednosti.
Odgovornost Koštunice, prema oceni Popovića koji je u međuvremenu preminuo, bila je ta da on, kao tadašnji komandant Vojske, koja je jedino mogla da se suprotstavi Crvenim beretkama, nije reagovao. Takođe, kako je dodao, ime Vojislava Koštunice pojavljivalo se i u presretnutim razgovorima tokom same pobune.
„Ime Vojislava Koštunice se pominje nekoliko puta i to u kontekstu da treba ići do kraja, što je značilo rušenje Vlade, ili da se to može zaustaviti jedino ako tako kaže Koštunica. U isto vreme Koštunica izlazi u javnost i on kao doktor prava ne vidi da se tu radi o pobuni, oružanoj“ , naveo je Popović za Insajder 2008. godine.
Vojislav Koštunica, međutim, povodom ovih navoda u okviru postupka protiv pripadnika JSO nikada nije saslušan.
U Specijalnom sudu u Beogradu danas je izrečena prvostepena presuda kojom su svi pripadnici bivšeg JSO oslobođeni optužbi da su organizovali oružano pobunu. Kako je Sudsko veće donelo odluku te 2001. godine Crvene beretke su organizovale protest, ali ne i pobunu.
Insajder.net
