Sergej Karaganov, savetnik Putinove administracije i jedan od najuticajnijih ruskih politikologa, za koga često kažu da spada među ideologe ruske spoljne politike, analizira dostignuća Rusije u prošloj godini i govori o perspektivama i opasnostima koje je čekaju u budućnosti. Autorski članak je objavljen u listu „Российская газета“.
Ruske pobede – rezultat ispravnih odluka
Početkom 2014. godine, za vreme božićnih praznika, kada je već bilo jasno da se konfrontacija sa Zapadom zaoštrava, ponovo sam pročitao „Rat i mir“. Poseban utisak je na mene ostavila fraza na koju ranije nisam obraćao pažnju: „Bitku dobija onaj ko je čvrsto odlučio da je dobije“. Tada sam shvatio da će Rusija čvrsto odlučiti i dobiti bitku.
Sada, nakon tri godine, sa zadovoljstvom konstatujem da je zaista došlo do preokreta. Izgubljene bitke za Smolensk (dva puta: jednom 1812. i drugi put 1941. godine) i Austerlic, kao i teške, ali ipak pobedonosne bitke u Borodinu, Staljingradu i Kursku, već pripadaju prošlosti. Opasnosti ima mnogo, ali je još uvek slaba ekonomska baza, suviše sporo počinju reforme, sporo napreduje borba protiv korupcije i smena elita. U spoljnoj politici, međutim, Rusija je ostala na nogama i pobeđuje praktično u svim pravcima, kvalitetno učvrstivši svoje međunarodne pozicije. Pomogla je jaka volja, pomoglo je ujedinjenje većine naroda i elite, pomogla je i sjajna diplomatija i sposobnost strateškog predviđanja.
Počinju da se stvaraju uslovi za formiranje novog, pravednijeg i stabilnijeg svetskog poretka.
Rusiji ponovo mnogo toga ide od ruke. Cene nafte su se stabilizovale na prihvatljivom nivou, i jedna za drugom se osipaju sile u spoljnom svetu koje su računale na poraz Rusije i otvoreno izražavale težnju da „rastrgnu“ njenu ekonomiju, da „smene režim“ ili ga primoraju da promeni svoju politiku putem sankcija, „izolacije“ ili „strateškog trpljenja“.
Ipak, sreća prati hrabre, tako da su i ruske pobede u velikoj meri zavisile od Rusije. One su rezultat realistične procene situacije u svetu i ispravnih odluka.
Sve veća verovatnoća novog velikog rata postala je očigledna kada je u drugoj polovini 2000-ih izbio gruzijski konflikt, a NATO odlučio da Ukrajini i Gruziji otvori put za članstvo u svojim redovima, kada je destabilizacija Bliskog istoka već bila u punom jeku, i kada je Zapad odlučio da se revanšira za bitke koje je već počeo da gubi. Tada je u Rusiji pokrenuta efikasna vojna reforma. Zatim je došlo vreme za neposrednu političku konfrontaciju, ali je već malo ko bio spreman da srlja u sukob.
Ne provincija Evrope, nego centar Evroazije
Pre nepunih 25 godina Rusija je bila na ivici sindroma „Vejmarske republike“, tj. osećanja da smo oštećeni i da nam je učinjena nepravda. To osećanje je Rusiji nametala politika Zapada. Međutim, za razliku od Nemačke tokom 1930-ih, Rusija se nije prepustila tom sindromu nego je pružila politički otpor, ostala je na nogama i sada odnosi pobedu. Vrlo afirmativnu metamorfozu je doživela i druga strana svesti vodećeg dela ruske vladajuće elite i većine stanovništva. Naime, tokom proteklih 300 godina ljudi u Rusiji su u geostrateškom i kulturnom smislu doživljavali sebe i svoju zemlju kao periferiju Evrope, da bi 2011-2012. godine Moskva učinila nagli zaokret prema sve većim ekonomskim i političkim tržištima Azije. Na taj zaokret nadovezalo se zaoštravanje političke i idejne konfrontacije sa postmodernističkom Evropom, koja je u velikoj meri zapravo zaboravila korene svojih vrednosti. Postalo je jasno da je Evropska unija zapala u sveobuhvatnu krizu, u kojoj ona kao politički partner ima vrlo loše perspektive. Sagledavši sve to, Rusija je mentalno odbacila osećanje da je provincija Evrope i prihvatila ulogu centra sve moćnije Evroazije, i samim tim je postala globalna atlantsko-tihookeanska sila, koja jeste konzervativna ali je ustremljena u budućnost. I nadam se da kao takva neće preuzeti neke globalne obaveze osim obaveze da održava mir i obezbeđuje realizaciju svojih osnovnih interesa.
Ključna sila na Bliskom istoku
Sirijska operacija se zasada pokazala kao uspešna. Relativno jeftino se postižu politički ciljevi, između ostalog i obuzdavanje prakse „smene režima“. Kroz učešće u stvarnim borbenim dejstvima učvršćena je i upečatljivo demonstrirana nova moć oružanih snaga, što pojačava odvraćanje velikih sila. Pored toga, Rusija je uspela da nametnutu konfrontaciju premesti u sferu uma, volje i oštre primene sile, gde je ona efikasnija.
Posle mnogobrojnih pokušaja pokretanja mirovnog procesa sa zapadnim zemljama, taj proces je pokrenut uz učešće najvažnijih regionalnih sila – Irana i Turske. Pre toga je Moskva čvrstom politikom uspela da reguliše odnose sa Ankarom, koja se izvinila za oboreni ruski bombarder. Rusija je još jednom dokazala da je ozbiljna zemlja, što je postalo naročito očigledno u kontrastu sa nedoslednošću SAD, koje su pravile ustupke i „uvrtale ruku“ Evropljanima.
Zasada je Rusija uspela da izbegne beznadežno i duboko uvlačenje u konflikt, o čemu su otvoreno maštali zlobnici.
Kako god da se završi sirijski građanski rat, a on može trajati beskrajno dugo, Rusija je u Alepu pobedila zajedno sa snagama legitimne vlade i učvrstila svoj status ključne regionalne sile na Bliskom istoku i globalne svetske sile. Bez tog statusa se nelagodno osećala većina ruske elite i društva, koja je još od vremena Petra Prvog pod dejstvom slatkog otrova velike svetske moći. Vaspostavljena je i ravnoteža snaga u svetu, a ona je bila narušena posle privremenog silaska SSSR-a sa svetske scene, usled čega je NATO, nekadašnji odbrambeni savez, postao agresor u Jugoslaviji, Iraku i Libiji.
„Rusija se nije srozala na nivo vulgarnosti“
Zapad koji je počeo da gubi bitke vršio je od kraja 2000-ih najoštrije napade ili kontranapade u sferi informacija, gde još uvek zadržava ključne pozicije. A što se tiče „meke moći“, smatralo se da je on u boljoj poziciji, tj. smatralo se da je privlačniji način života relativno slobodnih, i što je najvažnije, bogatih zapadnih društava. Propaganda protiv Rusije je od 2013. godine postala totalna – o Rusiji praktično više nisu emitovane dobre, pa čak ni korektne vesti.
Ali i tu se dogodio preokret. Rusija je počela da dobija bitku i pored toga što njeni oponenti imaju neuporedivo brojnije medije. Bilo je toliko mnogo nepravde da je sva zapadna propaganda počela da se doživljava kao laž.
Nekoliko okolnosti je najviše uticalo na ovaj preokret. To je pre svega čvrsta i spokojna politika Rusije. Njeni lideri, za razliku od njihovih zapadnih kolega, nisu se srozali do nivoa vulgarnih izjava. Rusija je ponudila principe koji mogu da funkcionišu i privlačni su većini naroda i zemalja. U pitanju su zaštita nacionalnog suvereniteta, sloboda političkog i kulturnog izbora i normalne vrednosti u društvenom i ličnom životu, ukorenjene tokom mnogih hiljada godina istorije čovečanstva. Ispostavilo se da spisak tih vrednosti sam po sebi predstavlja prilično veliku „meku moć“.
Pomogla je i snažna konzervativna reakcija usmerena protiv nametanja postmodernizma, ultraliberalizma i globalizacije na samom Zapadu i u celom svetu. Rusija je, za razliku od SSSR-a, na „pravoj strani istorije“.
Prelomni informacioni momenat 2016. godine odrazio se tako što je Zapad odustao od informacione i političke ofanzive i počeo da se brani. Kampanja o svemoćnim „ruskim hakerima“ koji su kadri da poljuljaju političke strukture Zapada pokazala je njegovu ranije skrivenu unutrašnju slabost.
Ne sme biti popuštanja u vojnopolitičkom odvraćanju
Sada je važno ne zanositi se uspehom.
A još je važnije podsticanje ekonomskog rasta i razvoja kako Rusija opet ne bi zaostala u najnovijoj tehnološkoj revoluciji. Ekonomska slabost izaziva pritiske spolja.
Što se tiče spoljnopolitičke sfere, u njoj je strateški kurs za narednih nekoliko godina bar meni prilično očigledan, i to u onoj meri u kojoj je moguće planirati nešto usred ovako vrtoglavih promena.
Neophodno je nastaviti sa modernizacijom oružanih snaga, s tim da se smanje njeni troškovi. O tome je Putin već govorio. Uveren sam da su dosadašnji uspesi dovoljan signal svim akterima u svetu.
Ne sme se popuštati sa vojnopolitičkim odvraćanjem. Predstavnici elite koja gubi istorijsku bitku već više ne mogu da šalju svoje nosače aviona ili da prete „crvenim dugmetom“. Ali zato mogu da priređuju provokacije. Oni su ozlojeđeni i očajni. Činiće sve što je u njihovoj moći kako bi osujetili normalizaciju rusko-američkih odnosa.
Ekonomska diplomatija treba kvalitetno da se razvija i jača.
Krenuo je proces deliberalizacije, pa čak i delimične deglobalizacije i politizacije svetske ekonomije. Konkurencija stalno optužuje Rusiju za veštu primenu ekonomskog oružja. Nažalost, te optužbe u velikoj meri nisu opravdane.
Okrenuti se Istoku i normalizovati odnose sa SAD
A sada o konstruktivnim aktuelnim pitanjima. Treba nastaviti sa ubrzavanjem razvoja našeg „zaokreta ka Istoku“. Sada već treba razvijati odnose i sa Japanom, Južnom Korejom i Asocijacijom zemalja jugoistočne Azije (ASEAN).
Svakako treba dalje razvijati i najveće dostignuće proteklih godina, a to je defakto strateški savez sa Kinom, posebno s obzirom na neizbežnost pokušaja „rasturanja“ tog saveza koje će preduzimati nova američka administracija, i to će biti sasvim racionalno sa njenog gledišta.
Konkurencija sa SAD će i dalje biti aktuelna. A možda će biti i akutna, pa čak i opasna. Međutim, dolazak nove administracije koja želi da se koncentriše na preporod same Amerike stvara prostor za manevar kada je reč o normalizaciji odnosa i njihovom izgrađivanju na osnovu interesa i balansa. Taj prostor bi trebalo iskoristiti.
Bilo bi racionalno da dve zemlje sprovode politiku usmerenu na uništavanje „Islamske države“ i pružanje podrške postojećim državama i režimima. Svako slabljenje državnosti, naročito u tako ranjivom regionu, je dokazano zlo.
Treba učiniti pokušaj da se postigne dogovor sa Amerikancima i u pogledu sprečavanja remilitarizacije Evrope, koja ionako postaje sve „nežnija“ zahvaljujući produbljivanju krize u kojoj se našla Evropska unija.
Najzad, postoji potreba i da se ublaži oštrina vojnostrateške konfrontacije, ali ne putem kontraproduktivnih i zastarelih pregovora o razoružavanju, nego kroz široki dijalog svih nuklearnih sila usmeren na jačanje i stabilizaciju nuklearnog odvraćanja. Verovatno je vreme da se prevaziđe reakcionarni idealizam maštanja o nuklearnom razoružanju i da se shvati da je nuklearno odvraćanje, i pored sve opasnosti koju ono nosi, bilo glavni faktor koji je spasao svet od katastrofe u prošlosti, i spasava ga sad u doba zapanjujuće brzih i opasnih promena, u doba ispoljavanja novih izazova, među kojima je i sajber-opasnost.
Šta raditi sa Evropom i NATO-om?
U narednim godinama Rusija treba da razvije svoj istočni potencijal i da postane prava tihookeansko-atlantska sila ustremljena u budućnost. A kao takva treba da razmišlja i o popravljanju odnosa sa Evropom, koji su pokvareni zahvaljujući pohlepnosti i nepromišljenosti naših suseda.
Teško je sada zamisliti da se mogu postići neki veliki dogovori sa Evropskom unijom. Ali vredi razgovarati o tome kako bi se olakšalo stvaranje novog partnerstva „Velike Evroazije“, koje treba da obuhvati i Evropu. Po hitnom postupku bi trebalo razvijati odnose sa vodećim evropskim zemljama i tako doprineti daljoj izolaciji ili samoizolaciji snaga iz epohe koja odlazi u prošlost.
Nema svrhe reanimirati stare propale pregovaračke formate u koje će partneri ponovo pokušati da nas uvuku, jer su im ti formati odgovarali. Obnavljanje političkog dijaloga između Rusije i NATO-a je greška koja se graniči sa povlađivanjem agresoru i njegovoj legitimizaciji. Dijalog Rusija – NATO treba da se preorijentiše na vojni nivo, tj. na sprečavanje incidenata, a dijalog između Rusije i OEBS-a na koordinaciju u borbi protiv terorizma, sajber-napada i nelegalne migracije, u zaštiti spoljnih granica, u sprečavanju i rešavanju kriza poput sadašnje ukrajinske, i vrlo moguće, budućih unutrašnjih evropskih kriza.
Ukrajinska situacija je zasada bezizlazna. Treba nastaviti sa insistiranjem na potpunom ispunjavanju sporazuma iz Minska, i ujedno graditi zaobilazne transportne magistrale, a uz sve to treba preduhitriti situaciju i insistirati na visokom stepenu autonomije DNR u granicama Ukrajine, a nakon par koraka usmeravati proces ka formiranju jedne, neutralne i nezavisne Ukrajine, prijateljski nastrojene prema Rusiji, ili nekoliko takvih Ukrajina, ukoliko Kijev ne uspe da zadrži kontrolu na celoj teritoriji sadašnje zemlje. Jedini način opstanka sadašnje Ukrajine je da ona postane most i tampon-zona, umesto što je subjekat konfrontacije.
Novi svetski poredak i “koncert nacija”
Stari svetski poredak je srušen. Treba početi sa izgradnjom novog. Mislim da će on biti blago bipolaran. Jedan centar će moći da se formira oko SAD, a drugi će biti Velika Evroazija, u kojoj će Kina biti ekonomski lider, ali nijedna zemlja neće biti hegemon. Ravnotežu sa Pekingom će uspostavljati Moskva, Nju Delhi, Tokio, Seul, Teheran, DŽakarta i Manila.
Međutim, potreban je i organ globalne uprave u potpuno novom svetu da bi se u njemu osigurala bezbednost i izbegao globalni konflikt.
Savet bezbednosti UN je nezamenljiv. Ali u njemu postoji inercija iz prošlosti.
Mislim da će se svet pre ili kasnije (očigledno nema druge) vratiti na koncepciju „koncerta nacija“. Ako se to dogodi, onda će najpre to biti „velika trojka“ – Rusija, Kina i SAD. Zatim bi trebalo da se njima pridruže Indija, Japan i možda Brazil, a takođe neka od vodećih evropskih zemalja, ukoliko se EU vrati na koordiniranu politiku suverenih država, umesto sadašnje „unificirane“ koja zapravo ima nultu političku vrednost.
Da se vratim na istorijsku paralelu sa početka članka. Ako su Austerlic i Borodino, Staljingrad i Kursk zaista ostali u prošlosti, onda je bolje ne ići na Pariz kao 1814. ili na Berlin kao 1945. godine, nego pravo u Beč, kao 1815, tj. u susret novom „koncertu nacija“, ustremljenom u budućnost, gradeći strukturu za upravljanje novim svetom. Bez takvog „vraćanja izvorima“ haos će biti sve veći i pre ili kasnije će prerasti u sveopštu katastrofu.
Sergej Karaganov je dekan Fakulteta za svetsku ekonomiju i svetsku politiku Nacionalnog istraživačkog univerziteta „Visoka škola ekonomije“, počasni predsednik Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku.
Original teksta na ruskom jeziku na sajtu Российская газета
ruskarec.ru
