Radiša Mihajlović Drnda najpoznatiji grobar u regionu i Zapadnoj Evropi priča o tajnama svog posla, sahrani Slobodana Miloševića, našem mentalitetu i želji za pokazivanjem čak i u smrti…
Ovo je njegova životna priča i priča o poslu u kojoj je za Telegraf otkrio neverovatne stvari koje mu se događaju i podsetio nas na mentalitet naših ljudi.
– Pogrebnim sam počeo da se bavim u Nemačkoj 1992. godine. Preminuo je moj najbolji prijatelj, a ja sam bio jedan od organizatora njegove sahrane. Primetio sam da sahrane u Srbiji nisu na nivou kao što su u Nemačkoj i sinula mi je ideja time da se bavim. Pre toga sam bio u poslu sa kolima, što mi je bila velika olakšica – kaže Drnda.
U poslu je više od dve decenije, a za to vreme se nagledao svega i svačega i doživeo filmske priče. Prepričava situaciju u kojoj se jedan čovek na pumpi onesvestio kada je video “živog mrtvaka”.
– Auto koji sam na početku vozio, to sanitetsko vozilo, imalo je zatamnjene štrafte sa strane. Tu je bio prostor za kovčeg, prozor i jedno sedište sa strane koje se spolja nije videlo. Na tom sedištu je sedeo moj rođak. Imao je brkove.
– Stali smo na pumpu i prišao nam je čovek koji radi. U tom trenutku se moj rođak pojavio na prozoru i pitao “Ima li nafte?”. Izgledalo je kao da ustao iz kovčega. Radnik na pumpi je u tom trenutku pao na mestu – kaže Drnda i smeje se.
Kada smo kod ljudi, odnosno kod toga “šta će drugi da misli”, evo i priče o prestižu.
– Zato sam nabavio čitav vozni park. Sve najnoviji mercedesi. Imam jedan kojeg niko, ama bukvalno niko, nema u Srbiji. Samo ga ja imam i svi se utrkuju da voze svog pokojnika u njemu. Prestiž! Ma, nije samo do kola. Tu se utrkuju i za što skuplji sanduk.
Drnda je organizovao prvu “Grobarijadu”
– Kovčezi imaju imena, recimo, Senator, DC 10, Ameriken, Tajna večera, a najskuplji je Dijamant. On košta 392.000 dinara. Gornji deo mu je od kože, a ima i veliku imitaciju dijamanta. Najviše se prodaje Ameriken. On košta 1.500 evra. Imamo klimatizovane kovčege, sa prozorima… – tvrdi Drnda kojeg, osim u Srbiji, eks Ju, najviše ljudi zove iz Nemačke, Švajcarske, Holandije, Rumunije, Turske.
Od samog početka ovog biznisa bilo mu je jasno na koju “grupu ljudi” da cilja, na koji mentalitet. I bio je u pravu…
– U našim krajevima ljudi vole prestiž. Opterećeni su autom marke – mercedes. Kupio sam nekoliko komada, došao u Srbiju 1994. godine i otvorio prvi lokal u Kučevu, pa sam posle otišao u Požarevac. Krenuo sam da razvijam biznis i sada imam najmoderniji vozni park u čitavom regionu, a i šire – navodi Radiša.
Vrlo brzo je Drnda postao poznat, a čak je dobio i tu čast da je u njegovim krajevima najgora kletva vezana za njegovo ime – “Dabogda te Drnda vozio”.
– Drago mi je zbog te kletve. To je nastalo kada je jedna žena uhvatila muža sa ljubavnicom i onda je tako proklela. To se pročulo i tako je i ostalo – smeje se Radiša.
Radiša Mihajlović je inače bio organizator Grobarijade u Požarevcu koja je okupljala najpoznatije grobare iz regiona i Evrope. Gost je bio i grobar iz Hrvatske koji je vozio mrtvog Franju Tuđmana.
– Ih, tu se igralo grobarsko kolo, svira plehana muzika, a mi igramo uz posmrtni marš!
– Pravi se torta kao sanduk, krst… a tema Grobarijade su Topalovići. Znate kako, mi na to sve gledamo drugačije od “normalnih” ljudi. Mi pričamo crne viceve, nama je to sasvim normalno da se tako šalimo. Pa, ja sam jednom namerno pustio ruku pokojnika na jednog mog, tada novog, radnika, a on se sav prepao i ukočio! – smeje se Drnda.
Priča o sahrani Miloševića
– Slobodan Milošević je avionom dopremljen u Beograd. U organizacionom odboru tada su bili SPS i predsednik tadašnje opštine Kučevo koji je dobar sa mojim kumom. Moj kum Joca me je pitao da li želim da vozim našeg preminulog predsednika. Naravno, bio sam oduševljen idejom – kaže Radiša dok ispija gutljaj kafe i namešta naočare.
Gleda u daljinu i priseća se kako je od reči do reči tekao razgovor i dogovor oko prevoza Slobe.
– Pozvonio mi je telefon. Pitali su me, “Koliko ćeš da platiš da voziš Miloševića?”. Rekao sam, evo, koliko god da treba. Jer, znate kako, to mi je odlična reklama, svetska reklama. Na kraju, naravno, ništa nisam platio – kaže Drnda.
Kada je preuzeo kovčeg, krenuo je put Požarevca.
– Kada sam preuzeo telo osećao sam se uzbuđeno. Ipak, najjača stvar je bila sam ulaz u Požarevac i prolazak kroz njega. Sedeo sam za volanom i… taj osećaj… to što se u meni tada događalo, ja to i dan-danas ne mogu rečima da opišem. Bilo je, ako se ne varam, 926 reportera, tu je bio i BBC, svi, ama ceo svet nas je pratio i snimao – otkriva Radiša i nastavlja priču o tom danu.
– Vozio sam dva na sat. Ljudi koji su se okupili, a bilo ih je, ako se ne varam, oko 70.000, bacali su cveće, vence na auto, haubu… U jednom trenutku više ništa, ama baš ništa nisam video. Morao sam da vozim uz navođenje. Govorilo mi se kada da skrenem levo, kada desno. Samo sam čuo glasove i plehanu muziku koja je tog dana svirala – priča Drnda.
Kada je došao do kapije Miloševićeve kuće, pojavio se sukob emocija u njemu. Na kraju, preovladalo je jedno osećanje.
– Ponos! Osećao sam se ponosno! Stigao sam sa kolima punim cveća, bio sam u centru svetskog zbivanja. Tek kasnije sam shvatio šta se dogodilo tog dana. Tek kasnije sam shvatio šta sam uradio, koga sam vozio. Tek kada sam pogledao snimak od tog dana sam postao svestan svega – kaže Drnda.
Telegraf.rs
