Koja je naša pjesma? Koji veliki roman smo mi dali? Šta je pečat naše generacije? Šta ostavljamo iza sebe? Ovo su pitanja koja je sebi i svojoj generaciji postavio mladi banjalučki pjesnik Aleksandar Branković, pišući poemu o Jasenovcu “Ruke koje sude”.
Aleksandar Branković, student na Odsjeku za srpski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Banjaluci, radosno saznanje da će njegovu pjesmu posvećenu žrtvama koncentracionog logora Jasenovac uskoro objaviti i jedan američki časopis, podijelio je na Fejsbuku.
Čak se i našalio na svoj račun, da je sada “strani plaćenik”, jer će za pjesmu dobiti i simboličan honorar.
– Ovime smatram da sam dao bar dio onog što umjetnost, samim tim književnost, a ako baš hoćete poezija i treba da radi – da opjeva velike nacionalne teme, velika nacionalna stradanja: svetosavlje, Kosovo 1389, Ustanke, Kraljevinu, 1915., Drugi svjetski rat i ono najvažnije, mislim da je došlo vrijeme da se – zašto da ne – konačno opjeva i tema stradanja u Jasenovcu! Koja je naša pjesma? Koji veliki roman smo mi dali? Šta je pečat naše generacije? Šta ostavljamo iza sebe? – zapitao se Aleksandar.
’’Поносно, у ништавној, минималној нади
да постоји боље сутра за будуће главе,
прво падоше стари, затим голобради
искусили нису муке логора крај Саве.
Све муке и тајне које тај град крије,
трпани у јаме, вјешани на врбе
за дуге и тешке те године двије
колико је трајао тај поход на Србе.
И не само Србе, већ и друге нације.
Сјећаш ли се Јакова, младића из Јеруса?
Закопане ту су цијеле генерације
Јевреја и Срба, Цигана и Руса.
Комшија, пријатеља, али и незнанаца
познаника, породица и тако у круг.
У логору смрти нема више странаца.
Дијелећ’ исту муку – роб је робу друг.’’
Pjesmu “Ruke koje sude” u cjelini možete pročitati na njegovom BLOGU.
Istinito
