“Svakog ubogog dana javno pitam da li je vlast svesna šta znači ovo masovno iseljavanje i odlazak?! Da li se uopšte pitaju od čega će i oni dobijati plate i od koga će uzimati kao što uzimaju godinama?! Ko će raditi?! Da ne govorim da će i nas čekati, onda, uvoz radne snage” / “Na sve , radnička klasa nije ispoljila nikakvu solidarnost. Fabrike su pokradene, propadale, ljudi ostajali bez posla, a da solidarnosti nije bilo, zaboravljajući da kad propadne jedna, samo je pitanje koja je sledeća. Sindikati su postali politički objekti, a ne subjekti radničkih interesa, kaže u opširnijem intervjuu za Radnički media servis i Atrakcija.net, Svetlana Cenić, ugledna ekonomska ekspertica.
Imate imidž oštrog i žestokog kritičara društveno političkih kretanja i to uvijek sa jako uvjerljivim argumentima. Ne mogu se oteti dojmu da ste skoro usamljeni u žestini i uvjerljivosti. Već godinama vidimo da konstruktivna kritika gubi smisao u društvu koje je zarobljeno u uplašenosti – za radno mjesto na budzetu, kod privatnog poslodavca koji nekoj stranki duguje uslugu…Imate li osjećaj da govorite ljudima koji odlično razumiju ali su na neki način ucijenjeni da ne mijenjaju mišljenje?
– Ne mislim da sam usamljena. Mnogo je ljudi koji prilaze da kažu da razumeju i da podržavaju. Nažalost, ili nemaju priliku da kažu šta misle ili su upravo, kao što ste rekli, zarobljeni strahom za radno mesto, a nije lako ni biti izopšten od mase, koja je naučena da misli u gomili. Neću se složiti da konstruktivna kritika gubi smisao. Ko očekuje da će postići bilo šta odmah, vara se, naravno. Počesto i sama sebi idem na živce ponavljajući neke stvari hiljadu puta, ali i ovaj usađeni čip da je lakše klimati glavom i ne zamerati se rezultat je toliko puta ponovljenog šta je to „pravi“ Srbin, Hrvat ili Bošnjak, a šta „uzoran građanin“. Gotovo da se radi o dresuri, a to prevladati nije lako u autoritarnim strankama, društvu i sistemu, koji priznaje samo lidere. Uostalom, na taj način funkcioniše i dobar deo međunarodne zajednice, koji u pruvođenju demokratije i reformi pregovaraju isključivo sa partijskim liderima zato što, kako uglavnom kažu, they deliver. Odnosno, kad oni daju pristanak na nešto, članstvo mahom slepo sluša i pritišće taster. U takvim uslovima nije dobrodošla javna kritika, pa i kod njih ne prolaze dobro oni koji postave pitanje mora li baš tako ili zašto copy-paste kad znamo kako to završava. Demokratsko društvo i vladavinu prava ne mogu graditi nedemokratske stranke. Govorim, mislim bar, opštepoznate stvari, kao što je opštepoznato da je politika najprofitabilnija delatnost. Govorim o ličnom profitu. Odgovornost nikakva, a beneficije velike, pa retki odolevaju. Nakon glasanja, većina je nezadovoljna i uvek su u potrazi za nekim mesijom koji će povesti narod kao da je jedini oblik aktivizma politička partija, članstvo i sledbeništvo. I svaki put jedno te isto: kritika onima koji se nisu kandidovali po istom receptu, zaboravljajući da i oni koji su sledili taj model obećavajući promene nisu ništa uradili da se one i dese. Dokle god je jeres propitivati gde su pare i gde je odgovornost, tako će biti.
Meni izgleda kao fenomen da bukvalno sve države ey-yu imaju iste ključne probleme, kao da je neko kreirao model za cijeli ex-yu koji se pažljivo realizira godinama: imate iste stvari u privatizaciji, korupciji, mreži kriminala, obesmišljavanu rada, ponižavanju radne snage, ponižavanju penzionera, … Kako to objasniti?
– U istoj državi smo bili i vidljivo je da su bolje rezultate postigli oni koji su se i u bivšoj državi bolje snašli, da tako kažem. Nadalje, već sam pomenula copy-paste nekih rešenja, zanemarujući da nismo baš sa demokratskom tradicijom, tržišna ekonomija nam je bila nepoznanica, a iz bivše države smo prepisivali samo ono što ne valja, dok smo ono što valja zanemarili ili pogazili. Da ne zaboravimo da su nam nacionalni lideri iz istog miljea, da odlično sarađuju na vlastitom opstanku i ličnom interesu, a opšte dobro nije nikad ni bilo cilj. Najbolji je rob onaj kojem usadite u glavu nacionalno, a date mu platu maksimalno 800 KM. Taj do slobode neće doći, a vladari ovog prostora to jako dobro znaju. Pri tome, u celom regionu se srozava obrazovanje, neznanje i jeftina zabava se promoviše na sve moguće načine, a glorifikuju se osionost i bahatost kao znak samouverenosti i snage. Hvala, ali ja više volim sposobne od samouverenih. Radije bih da me operiše sposoban, a ne samouveren lekar, jer znam da je ta samouverenost ravna onoj da šta god mu ponudite, on/ona pristaje: predsednik, premijer, direktor… Uopšte ne razumem što se, onda, čudimo što zaostajemo za svetom. Čovek sa znanjem se uvek propituje i važe odluke i rezultate, dok se ambiciozna neznalica zaleće na sve i nikada ne preispituje. Na taj način smo stvorili celu garnituru narcističkih vođa i vođica, koji mrze svakog ko postavi pitanje, kritikuje, sugeriše ili traži odgovornost.
Zašto je rad tako sistematski napadnut od kraja rata: kao da se ljudima šalje poruka da se od poštenog rada ne može živjeti.
– Pojam „radnička klasa“ je zamenjen prvo „nacionalnom klasom“, jer je tako lakše vladati. Čim digne glavu ta radnička klasa, kažu da nije vreme jer je nacija u pitanju i prioritet je rešavanje pitanja nacionalnog interesa, pa ćuti, trpi i pati dok se to ne reši. A sve se radi da se ne reši i da se produži vladavina i teror tog nekog nacionalnog interesa, gde nacionalonim zaštitnicima sve bolje, a radničko-nacionalnoj klasi sve gore. Na sve to, radnička klasa nije ispoljila nikakvu solidarnost. Fabrike su pokradene, propadale, ljudi ostajali bez posla, a da solidarnosti nije bilo, zaboravljajući da kad propadne jedna, samo je pitanje koja je sledeća. Sindikati su postali politički objekti, a ne subjekti radničkih interesa. Otud i sve veća malodušnost i poruka da se od poštenog rada se može živeti, jednako kao što više nije poruka da treba učiti i usavršavati se ako hoćeš bolji standard. Sad je ona da šut sa rogatim ne može, pa je bolje uzeti člansku, kupiti diplomu ili se prijaviti na neku audiciju za pevačku nadu. Masom kojoj se mozak nalazi u tuđem džepu lakše je vladati i manipulisati njome. A što bi radnik davao sve od sebe ako vidi da su za isti niivo obrazovanja plate u javnom sektoru daleko veće, ako se poslušnost isplati, ako se nerad nagrađuje?!
I kod nas je vidljivo postojanje takozvanog prekarijata, odnosno više niko, osim javne uprave, nema sigurnost zaposlenje, bez obzira na stručnost i obrazovanje. Uostalom, i u razvijenijem svetu je radnička klasa zamenjena upravo novim slojem obespravljenih, prekarijata, čija je budućnost neizvesna u smislu prava iz rada. Ta neizvesnost je kod nas još veća, jer zavisi direktno i od političke retorike i poteza.
Paradoks je da npr. u FBiH jedna od najrazvijenih opština Tešanj Jelah ima najmanju prosječnu plaću u Federaciji. Koji je to tip “najrazvijenije” opštine? Koji smisao ta “najrazvijenost” ima za radnike?
– Ispravka. Prosek plata u Tešnju i Jelahu „kvare“ niskoakumulativne delatnosti poput tekstilne industrije, na primer. Nemaju sve fabrike nisku platu, nije tačno. Možda bi valjalo uzeti podatke iz HIFA OIL-a , ARTISAN-a, INOX AJANOVIĆ, pa videti kako su nagrađeni i kako zaštićeni. Tešanj jeste opština koja treba da bude primer, uzimajući u obzir broj fabrika, a svakim danom ih je sve više, činjenicu da izvoze u 63 zemlje, a posebno ako se pogleda infrastruktura. Nadalje, ako se doseljavaju cele porodice, valjda to nešto znači, odnosno da ima smisla i za radnike.
Ispravka ide na adresu zvanične statistike o najnižim plaćama u FBiH, to nije proizvoljna konstatacija u našem pitanju već podatak iz zvanične statistike, i bez obzira ko kvario prosjek, ipak je “dobro pokvaren”. Možda je i do statistike, koja nas u posljednje vrijeme želi uvjeriti da iseljavanje nije iseljavanje već smanjenje broja nezaposlenih.
S kojim razlogom se sistematski, godinama, bukvalno tjera ljude malim plaćama u realnom sektoru da shvate da je “rad” neisplativ i da se treba okrenuti nečem drugom – npr. kupovini radnog mjesta na budžetu ili iseljavanju? Šta poslodavci imaju od takvog pristupa: jesu li oni ucijenjenjeni kreditima koje dobijaju preko veza ili modela razvojnih / investicionih banaka?
– Niti su svi privatnici krvopije, iako ih i sama vlast nekad tako predstavlja, niti je rad neisplativ. Ako rad definiše samo kao iznajmljivanje, onda ćemo se uvek vrteti u tom krugu snova o radu na budžetu. Dobar poslodavac najviše voli zadovoljnog uposlenika i mogućnost da ga adekvatno nagradi. Loš poslodavac i ne bi smeo sebe da naziva preduzetnikom, već robovlasnikom.
Kad ste već pomenuli Tešanj, napomenuću da su preduzetnici postali mnogi koji su stasali iz radničke klase, preuzeli rizik, osmislili posao i uspešno rade. To je ono što generalno državi nedostaje: preduzetništvo i kreativnost. Takvi su i mnogi bolji poslodavci od onih koji se obogatili na budžetu ili im tata u amanet ostavio, pa krenuli da glume biznismene, da upotrebim taj izraz. Misle da sve znaju, da su im sva vrata otvorena, da im sve pripada i da se prema radnicima mogu ponašati ucenjivački ili sa nedodirljivih visina, sve dok ih tržište ne otrese o ledinu jednom kad njihov uspeh ne određuje dogovoreni tender o našem trošku, zaštita vlasti ili ostanu bez radne snage, kojoj se ukaže bolja ponuda.
Uostalom, moramo se podsetiti da većina ljudi više ne odlazi iz ekonomskih razloga, da cele porodice iseljavaju ne zato što nemaju posla ili prihoda, već zato što ne žele da im deca rastu u ovoj trovačini, agoniji i stalnim pretnjama ratom. Mnogo više nade bilo odmah nakon rata nego sada. Ljudima je lakše da se pokupe i odu nego da se bore sa ovom nemani od korupcije, nacionalnog ključa i gde mu mesto nije, partokratijom, lošom birokratijom i fingiranjem demokratije.
Britansko-njemačka inicijativa, reformska agenda imale su prve korake u Zakonu o radu. Ako me sjećanje dobro služi, zakon u FBiH je prošao zahvaljujući stranki ljevice, Našoj stranci. I šta se desilo: minimalac od 400 KM, a kasnije pucanje sindikata u FBiH po šavovima i uticajnim linijama. Danas masovno iseljavanje. Macron je dok ovo pišem govorio o Zakonu o radu, opasnosti cjepkanja tog zakona, Merkel takodjer … Jeste li ikad čuli prve ljude političkih stranaka ili Predsjedništva BiH da govore o Zakonu o radu?
– O Zakonu o radu još samo govore preduzentici smatrajući da je nedorečen i da nije dao neophodna rešenja. Niko više. No podsećam da je Reformska agenda gromoglasno najavljena da se pomogne privredi i stanovništvu rasterećenjem nameta na rad, a ništa se još desilo nije. Čekamo. A čekaćemo još, očigledno, dok se uveliko pominje Reformska agenda II, iako ne znamo šta su stvarni rezultati onog prvog dela. Stanovnici ih ne vide, ne osećaju boljitak. Šminka se statistika toliko da je u i onom mišljenu EU o napretku BiH na evropskom putu bar 11 puta pomenuta u negativnom kontekstu. Javni dug je daleko veći nego što se zvanično predstavlja, a šuška se i o povećanju stope PDV-a.
Ex-yu države ostaju bez radnika: Slovenija i Hrvatska prednjače. BiH tek slijedi udar. Koncert Zdravka Čolića ne privuče ljudi u Banja Luci kao sajam zapošljavanja firmi iz Slovenije ili Hrvatske. Mahir Semić, čelnik sindikata gradjevinaca nedavno mi je rekao da firme iz F BiH ne ućestvuju na tenderima zbog nedostatka radnika. Bundestag je ozvaničio zakon koji će značiti masovno iseljavanje radne snage od 2020. Šta čeka Balkan u eri isisavanja radne snage? Šta će to značiti za potrošnju, budžete, poslodavce, penijske i zdravstvene fondove …
– Svakog ubogog dana javno pitam da li je vlast svesna šta znači ovo masovno iseljavanje i odlazak?! Da li se uopšte pitaju od čega će i oni dobijati plate i od koga će uzimati kao što uzimaju godinama?! Ko će raditi?! Da ne govorim da će i nas čekati, onda, uvoz radne snage, pa gde je tu onda taj vitalni nacionalni interes, na kojem istrajavaju i ugodno žive već decenijama?! Ko će vraćati kredite, ko puniti fondove?! Prevaljivanjem odgovornosti na poslodavce pričom da treba da daju veće plate maskira se činjenica da bi upravo javni sektor trebalo da se transfomiše, smanji i ujednači plate sa privatnim poslovnim sektorim. Tada bi plate i bile veće. Takođe, gde je u priči o reformama ulaganje u istraživanje i razvoj? Toga nema. Ima stalno samo ona kako će sve biti sjajno samo da se izgrade putevi i eto nama blagostanja. Pri tome, koliko je para prikupljeno za puteve mogli smo i kosmodrom imati da nije otišlo u budžetsku potrošnju. Da ne govorim da je tužno videti frekvenciju saobraćaja na tim putevima. Ljudi nemaju para za putarinu! Ali, ko će otplaćivati kredite za te puteve, niko ne govori, a ja ne vidim da će se moći kad je 26 posto BDP-a dug javnih i državnih preduzeća (ono što se zna, a veći je kad bismo uračunali nekih 130 javnih i državnih preduzeća koja uopšte ne podnose finansijski izveštaj), dug zdravstva sigurno premašio 2,5 milijarde… I da ne nabrajam dalje ona „uspešno“ privatizovana preduzeća koja su nagomilala dugove, profit izneli, a i te dugove ćemo sanirati mi.
Važno je pričati o tome da vlast nije formirana na državnom i Federalnom nivou, pa kao to je razlog. Nije. Nerad i neodgovornost jesu, odustvo razmišljanja dalje od samo svoje fotelje i partijskog razmeštanja, odsustvo svakog izračuna troškova i koristi, odsustvo svakog suočavanja sa stvarnim stanjem, prodavanje magle o boljem životu tu iza ćoška i, što je još gore, ubeđivanje stanovnika da odlično žive, samo oni to ne znaju.
Atrakcija.net
