Srpski kultni film „Balkanski špijun“ je verno oslikao opsednutost špijunima koja na ovim prostorima datira iz prošlih vremena. To nas prati i danas, posebno u kriznim periodima
PIŠE: Dragana Trifković
U vreme Miloševićeve vladavine su se ustalili termini „izdajnik“ i „strani plaćenik“ koji su bili dodeljivani svakome ko se nije slagao sa zvaničnom politikom. Često je vlast pribegavala i raznim provokacijama uz optužbe, kojima je želela da diskredituje političke neistomišljenike. Nema sumnje u to da su zapadne obaveštajne službe imale velikog uticaja na mnoge događaje iz skorije prošlosti, posebno na području Balkana u vreme konflikata na ovim prostorima. S druge strane su srpske vlasti često zloupotrebljavale faktor uticaja stranih službi, radi ostvarivanja nekih političkih interesa, a najčešće radi očuvanja vlasti.
Takva situacija se ni danas nije mnogo promenila, pa se aktuelna vlast često na sličan način obračunava sa svojim političkim protivnicima.
Pored toga za potrebe skretanja pažnje sa važnih tema, imali smo prilike da mnogo puta vidimo kako novine koje su pod kontrolom vlasti pribegavaju manipulacijama.
Vladavinu Srpske napredne stranke je obeležila do sada neviđena medijska histerija gde se praktično javnost u Srbiji drži pod stalnom tenzijom. Nebrojano puta su na naslovnim stranama režimskih novina iznete tvrdnje o pokušajima atentata na Aleksandra Vučića, međutim nijedna od tih tvrdnji nije dobila epilog. Takođe čitali smo o tome da Zapad ruši Vučića iako je očigledna podrška koju on dobija od svojih zapadnih partnera. Kao što sam navela jedan od razloga je skretanje pažnje sa važnijih tema a drugi je potreba stvaranja utiska o velikoj žrtvi koju podnosi aktuelni režim, posebno Aleksandar Vučić, što nema veze sa realnošću. Logika stvari je potpuno obrnuta.
Poslednjih dana smo čitali vesti o dolasku predstavnika CIA na Balkan kao i o agresivnom delovanju britanskih bezbednosnih službi koje navodno prave spiskove pro-ruskih aktivista i rusofila u cilju sprečavanja ruskog uticaja na Balkanu. O tome je govorio Milorad Dodik koji veruje da se i sam nalazi na takvoj listi: „Prema rečima Dodika vlada Velike Britanije uložila je šest miliona funti u formiranje centra koji bi se time bavio. Jedno odeljenje nalazi se u Tirani, a drugo u Podgorici. Oni evidentiraju ljude iz vladinih institucija i NVO koji šire ruski uticaj i na spisku ih ima oko trista. Verovatno sam i ja na toj listi“.
„Novosti“ su u vezi sa tim objavile: „Formalni sastanci, međutim, samo su maska za pravu misiju u Sarajevu, koja je usmerena na sprečavanje ruskog uticaja i posebno na slabljenje pozicije predsedavajućeg Predsedništva BiH Milorada Dodika koga Amerika vidi kao „glavnog ruskog čoveka“. On bi, prema našim izvorima iz obaveštajnih krugova, trebalo da o tome razgovara sa čelnicima OSA, ali i da radi na širenju mreže saradnika“.
Tvrdnje da Velika Britanija prati dešavanja na Balkanu su naravno tačne, ali s druge strane ni Milorad Dodik ni Aleksandar Vučić ne spominju imena koja bi mogla da imaju direktnu vezu po ovom pitanju. To je zbog toga što je reč o njihovim saradnicima, među kojima je najistaknutiji izvesni Beba Popović. On se vladajućem režimu u Beogradu i Banja Luci nametnuo kao nezaobilazni faktor u izbornim i medijskim kampanjama, a zapravo je najčvršće povezan sa režimom Mila Đukanovića u Podgorici.
Prethodnu izbornu kampanju za Dodikov SNSD je vodio upravo Beba Popović. Iako je u Crnoj Gori vodio za Đukanovića anti-rusku kampanju sa montiranim „državnim udarom“ za koju su optuživali Rusiju, u Republici Srpskoj je vodio pro-rusku kampanju koja je Dodiku omogućila ostvarivanje dobrog rezultata. Protiv opozicije u Republici Srpskoj su upotrebljena sva moguća sredstva a posebno optužbe kako njima upravlja Zapad. Iznošene su tvrdnje o namerama kreiranja obojene revolucije dok su mediji istovremeno prikazivali priloge o „Otporu“ i „Majdanu“.
Da neka siva eminencija objedinjuje režime Đukanovića, Vučića, Dodika ali i Tačija, očigledno je i zbog napada na protivnike ovih režima koji se vodi po potrebi iz Podgorice, Beograda, Banja Luke ili Prištine. Pravljenje i objavljivanje spiskova navodnih pro-ruskih aktivista nije nikakva novost, već se oni periodično pojavljuju. I sama sam bila uvrštena u takve spiskove i izložena medijskom napadu i etiketiranju. Međutim ni jednog trenutka nisam pomislila da se neki gospodin iz Londona time bavi, već sam sigurna u to da su takve akcije preduzete iz Beograda. Konkretno, bila sam izložena medijskim napadima u albanskim medijima na Kosovu i Metohiji, ali su ti napadi bili osmišljeni direktno u Beogradu. Iako su takvi napadi veoma opasni, i praktično crtaju ljudima metu na čelu, niko iz državnih struktura Srbije se nije oglasio protiv toga. Ova činjenica takođe govori u prilog njihovoj umešanosti.
Zbog toga je teško poverovati u Dodikove tvrdnje da Velika Britanija pravi spiskove, jer ih ona zapravo dobija. Međutim nisu sva imena koja se pominju u javnosti zaista i predmet interesovanja britanskih službi, već režim često prema sopstvenoj potrebi stavlja određena imena u takav kontekst. Među imenima koja je spomenuo Dodik nalaze se ugledne ličnosti koje nemaju potrebu da se eksponiraju na takav način i kojima takvo etiketiranje šteti ugledu. Oni se u većini slučajeva protive zvaničnoj politici srpskog režima. S druge strane spominju se marginalne ličnosti koji su deo lažne opozicije i kojima se na taj način podiže „ugled“. One u većini slučajeva podržavaju politiku vladajućeg režima u Srbiji.
Postoji još jedan problem, a to je da mediji pod kontrolom vlast u Srbiji iznosi tvrdnje kako određeni ljudi iz srpske opozicije organizuju proteste u Srbiji u dogovorima sa Rusijom, što je apsolutna neistina. One služe za diskreditovanje opozicije, ali i Rusije, i dodvoravanje zapadnim centrima moći. To ukazuje na činjenicu da se ovakvim tvrdnjama manipuliše za potrebe vladajućeg režima.
Javnost nažalost ne može da bude dovoljno upućena i spremna da prepozna ovakve manipulacije, ali treba da postavi pitanje zbog čega režim ne reaguje nekim ozbiljnijim merama ukoliko je zaista ugrožena nacionalna bezbednost. Bilo bi logično da Dodik umesto da iznosi javno takve tvrdnje, što šteti i ugledu Rusije, službeno upozori ruske kolege na probleme koje je uočio. Međutim postavlja se pitanje kako može da zaobiđe spominjanje uloge svojih saradnika, kao što je na primer Beba Popović, koji je zadužen da plete mreže na Balkanu. S obzirom da to nije izvodljivo, po svoj prilici ćemo i dalje nastaviti da živimo u „Balkanskom špijunu“ i čekamo da „Đura blokira aerodrom“.
Ipak ovakvo neozbiljno ponašanje može da izazove mnoge probleme i da dovede do povećanja tenzija, što je za Balkan veoma rizično.
U Srbiji je kreiran raskol u društvu za koji je najodgovorniji vladajući režim Aleksandra Vučića. Između ostalog sada imamo proteste nezadovoljnih građana koji istupaju protiv kriminalizacije društva i politike nasilja. Opasno je što postoje namere da se kreira i etnički sukob, posebno ako uzmemo u obzir da mnogi sukobi iz prošlosti nisu rešeni.
Nedavno je grupa ekstremista protestovala ispred pekare u Beogradu čiji je vlasnik Albanac, zbog pojavljivanja fotografije na društvenim mrežama sa simbolom “Velike Albanije“ na kojoj je navodno radnik koji je bio zaposlen u toj pekari. Logičnije bi bilo da je ta grupacija otišla ispred Predsedništva Srbije da postavi pitanje ko je postavio granicu između Kosova i ostatka Srbije? Ovako dajući alibi odgovornima za predaju Kosova, vrše napad na običnog pekara koji nema značaja u kontekstu visoke politike. Šta će se desiti ako takvi potezi motivišu ekstremiste na Kosovu i Metohiji da odgovore sličnim ponašanjem? Iako je opozicija osudila takve proteste i ispoljavanje ekstremizma (demonstranti su čak poneli srpske i ruske zastave ispred pekare „Roma“), niko iz vlasti nije ozbiljno iskritikovao te ispade. To opet može da govori u prilog tome da je reč o režimskoj predstavi i manipulaciji.
Izvor: Centar za geostrateške studije
