Zapad je radio na Dodiku i još ga koristi kad im zatreba! - Istinito.com

Incident fizičkog napada na Vučića u Srebrenici je iskorišten da se menja politika prema Sarajevu i, generalno, politika u regionu. Mislim da je tu bila velika uloga Dodika i policijskih snaga iz RS koje su trebale da obezbeđuju, a to nisu radile. Uglavnom, to je događaj koji je Vučića vezao više nego što treba za Dodika

Direktor Foruma za entičke odnose iz Beograda Dušan Janjić, kao izvrstan poznavalac političkih prilika u regionu, tumači za Inforadar matricu na kojoj član Predsjedništva BiH i lider SNSD-a Milorad Dodik uporno opstaje na vlasti, uprkos sve lošijem životu u državi i entitetu koji suvereno kontroliše. Janjić analizira kakvu ulogu danas igra međunarodna zajednica u BiH, s obzirom na tolerantan odnos prema brojnim Dodikovim secesionističkim najavama, njegovom zastupanju ruskih interesa, te vođenju politike etničkih konfrontacija.

Kada je međunarodna zajednica dovela na vlast Milorada Dodika, davne 1998., uradila je to s namjerom da sa scene makne ratne političare i nacionaliste. Danas je Dodik najgorljiviji eksponent srpskog nacionalizma i ruskih ekonomskih interesa na Balkanu, a reakcije međunarodne zajednice su na nivou “izražavanjima zabrinutosti”. Kako objašnjavate to?

Nema bezgrešnog začeća, osim u religiji. Ko veruje – veruje. U politici, u istoriji, takvog začeća nema. Apsolutno je jasno da se do Dodika nije došlo, već se od njega pošlo. U tadašnjoj RS bila su samo dva poslanika koja su nešto rekla protiv Karadžića. I to je ono što ga je kvalifikovalo da ga tada Amerikancu izvuku iz mase, u tom naporu da nađu nekoga ko govori drugačije. Na njemu se radilo, on je devedesetih godina bio jako koristan i mnogo je uradio na smeni Miloševića. Više je uradio na tome nego što je menjao okolnosti u Bosni i Hercegovini. To je, očigledno, bilo dovoljno britanskim i američkim mentorima i Dodik je tu izgradio svoj prvobitni identitet. A koga jednom iskoristite – možete to raditi dok god ga ne bacite. Vi vaš proizvod imate pravo da koristite dok vam se ne smuči. Pa čak i kada on pređe da igra za drugu stranu, i dalje se računa da postoji neki mehanizam kojim možete da ga zaustavite. I zaista postoji jedna famozna rečenica koja, kada dođe od strane Zapada – posebno SAD – deluje. To je kada poručite Dodiku preko, naravno, pravih telala: “Ako do petka u 24.00h ne povučeš taj stav, mi ćemo obezbediti da se raskine ugovor RS i Brčkog”. Jer Brčko je ugovorno u savezu sa Republikom Srpskom, a tako se obezbeđuje teritorijalni kontinuitet RS. To je moćno sredstvo koje kontrolišu Amerikanci i spremni su da ga iskoriste – što su i uradili u dva, tri navrata za vrlo važne odluke. I uvek ga iskoriste kad im treba za ono što je na njihovoj agendi. A na njihovoj agendi je da Mile Dodik ne zaustavi put BiH ka NATO. Čak BiH ne mora ni da uđe u NATO, već da ne stvara pravne prepreke i da oni, ukoliko zatreba, mogu da intervenišu kao da BiH jeste u NATO. On je to uradio i prošle godine. I za Amerikance je bio bolji od drugih jer ipak nešto isporučuje.

Da li mislite da su Amerikanci iskoristili Brčko i kada se na sjednici NSRS, krajem prošle godine, usvojio “Program reformi u BiH”(a za koji se tvrdilo da je zapravo ANP kojim se aktivira priključivanje BiH NATO-u)?

Na osnovu svog iskustva u dva, tri druga slučaja, sklon sam da verujem da su to potegli i ovom prilikom. Zašto bi se odrekli te moćne karte koja im je stalno u rukama? Neće se nikad odreći da imaju svog čoveka koji nadzire razvoj Brčkog i da koriste tu moćnu kartu za balansiranje moći između RS i FBiH.

Kako se Moskva danas odnosi prema Dodiku?

Mislim da je to isti način – “dobar je dok radi”. Ekonomski više nije bog zna šta mogao da uradi za njih, ali je dobar – pravi pometnju i održava taj geopolitički koncept Rusije koji je vrlo jednostavan. Rusija ne želi lako širenje NATO-a na Balkanu. Ona želi tu da napravi što više problema. Ruske vlasti jako dobro znaju da oni to ne mogu u krajnjoj liniji da spreče. Ali mogu da prave problem i da im te konfuzne situacije u nekom momentu pripomognu ne bi li nešto naplatili za sebe. U zadnje tri godine Rusi su konstituisali tzv. blok Kosovo – Republika Srpska. Dodik je o tome i ranije govorio, ali je i Lavroov pre tri godine prvi put izašao i to podržao, ne bi li se to onda u nekoj trgovini menjalo za pitanja Gruzije i Ukrajine. Ali Rusi jako dobro znaju da je Ukrajina mnogo važnija Evropi nego neki Balkan, tako da oni imaju alternativu. Ovi razgovori koji dolaze oko Severnog toka 2 prelamaju bitna pitanja budućnosti srpsko-kosovskih odbnosa i budućnosti RS. Tu će nastati jedna velika trgovina, multilateralna, između Amerikanaca, Evropljana, Nemaca, Rusa, a tu će se upetljati i pitanje Ukrajine. I nadam da će se ponoviti ono što je bilo te famozne 97. kada su Rusi, Černomirdin, pustili niz vodu Miloševića da bi tako omogućili zaustavljanje rata i intervencije na Kosovu. Pustili su celu ex Jugoslaviju u ruke NATO-a. Mislim da je sada manji zalogaj u pitanju, a taj zalogaj znači da će Rusi polako dići ruke od toga da se mešaju u pitanja Kosova, a time i da će razdvojiti pitanje BiH od pitanja Kosova. Onda Dodik nema šta da traži sa svojom pričom o referendum, ucenjivanju, itd.

Lider SNSD-a već decenijama opstaje na istoj matrici, s vremena na vrijeme poteže prijetnje otcjepljenjima, referendumima, što je uvijek pucanj u prazno. Da li kod Dodika postoji ozbiljna namjera za nekim secesionističkim potezima i, s druge strane, kako to da ta njegova retorika prolazi kod građana iako nikad nije bila realizovana u praksi?

Negde 1996-97. njegova proevropska retorika je uspela kod stranaca. Sećam se svih tih ambasadora Zapada koji su ga obožavali jer su želeli da čuju ono što su oni želeli, a to je da će Dodik da povede BiH ka EU. A računali su i s prethodnim iskustvom koje su imali s njim s početka devedesetih kad je on zaista bio vrlo poslušan partner, pre svega Amerike i Britanije. Međutim, negde posle promena u Srbiji, pogotovo nakon dolaska Vučića, on menja retoriku. On tu svoju ideju, da kažem, ucenjivanja međunarodne zajednice i Sarajeva referendumom, a i domaće javnosti, počinje da vezuje za Kosovo. To je ta kvalitetna promena koja nije mala i naivna. Ovaj stav ga je očigledno vezao za rusku geopolitiku. I to je sad onaj Dodik koji je u međuvremenu privatizovao za potrebe Rusije i fabriku ulja, i rafineriju.. ono što je mogao. Nije bilo previše toga u Republici Srpskoj, ali to što se moglo, prodalo se budzašto ruskim kompanijama i monopol je napravljen u RS u snabdevanju nafte, tako što je Gasprom mimo ugovora eksploatisao naftu iz Vojvodine i prodavao u Republici Srpskoj, nije uvozio posebne kontigente. Dakle, probijanjem okvira bezbednosti Srbije, ruska kompanija je pravila profit i širila tržište u Republici Srpskoj. Mislim da je Dodik išao sve dublje i dublje u naručje Rusije, pre svega preko ekonomije, nedostatka sredstava, a kasnije verovatno i drugih političkih razloga. U ovom slučaju on se obratio domaćoj javnosti a ona je etnonacionalistička. To važi i za RS i Za Federaciju BiH – tamo je najlakše viknuti “nisi dobar Srbin, Bošnjak, Hrvat” i svi se onda svrstaju i pokazuju kako su jako dobri. I on igra na tu kartu. Na nju je uspešno matirao opoziciju u prethodna dva izborna ciklusa. I mislim da u najnovijim ovim sad igrama ima i ta kalkulacija, s obzirom na dolazeće lokalne izbore. On diže tu priču Srbija-Srpska, zaštitnici srpstva, ponovo će biti referendum, najavio je to u priustvu Vučića. Sećate se tog igrokaza na nivou zemljoradničke zadruge, jer njihovi nastupi su u tom maniru, to je taj kulturni nivo u kojem on izvodi ulogu pa kaže “mi smo razmišaljeli da idemo na referendum, ali eto…ići ćemo do skupštine”. Ići će on sa novim predlogom na skupštinu da malo postroji opoziciju, da vidi ko je za ko protiv, zapravo da unese tu jednu jedinu matricu na kojoj može da pobedi, a to je ko je pravi, najbolji i najjači Srbin na svetu.

Šta mislite o simbiozi Vučića i Dodika? Kako biste opisali evoluciju tog odnosa od momenta kada je Dodik Vučića nazvao političkim pobačajem, do danas?

Dosta se Mile Dodik trudio. Mislim da 2012. u početku baš nije ni shvatio da je Tadić izgubio vlast. Da vas podsetim da je u kampanji podržavao Tadića, dolazio je na Zlatibor na taj gubitnički sastanak Demokratske stranke, nešto je pretio novim vlastima… Ali mislim da je ta pretnja bila više proveravanje ko će da se zalepi i s kim može da se pregovara. Jedna stvar nije sporna – Mile Dodik je i za šire prilike, ne samo balkanske, izuzetno pragmatičan, apsolutno fleksibilan političar, kad je u pitanju traženje načina da realizuje svoje interese. Spreman je na raznorazne izjave i ima taj neki instinkt koji ga odvaja od njegovih protivnika. On prepoznaje momenat, ima kako kažu “herc” da povuče igru, pa šta bude da bude. Što većina u politici nema. Kad je u pitanju odnos prema naprednjacima, to je išlo postepeno. Naprednjaci nisu odmah shvatili, Vučić se jedno vreme držao koliko-toliko korektnih odnosa s Ivanićem, balansirao je to. Ali mislim da je prelom bio onaj incident u Srebrenici. I šteta je što u skrivanju cele te istine učestvuju i Sarajevo i međunarodni organi. Svi dobro znaju šta se desilo u Srebrenici, onim napadom na Vučića, ko je za to odgovoran, ko ga je izveo. To je ostalo neprocesuirano, u Srbiji su nastradali ljudi koji su učestvovali zapravo u zaštiti Vučića. I zdravstveno su nastradali, neki su izbačeni iz policije. Ali to je taj momenat preloma. Do tada Vučić igra politiku pomirenja u regionu. I on odlazi u Srebrenicu, direktno u dogovoru sa Hanom, iako je mnogo indikatora bilo da ne treba da ide zbog političke atmosfere koja je nastala pre samog odlaska i komemoracije. Tada, pred njegov dolazak, je prvo saopšteno mišljenje Međunarodnog suda pravde povodom tužbe BiH, gde je rečeno da Srbija nije počinila genocid, ali da je odgovorna što ga nije sprečila i da u prva dva dana akcije oko Srebrenice nije bilo genocida, nego tek onda kad su se trupe iz Srbije povukle. Drugo, tada se desio jedan za Sarajevo neverovatan i šokantan događaj – to je Vučićeva interpretacija njegovog navodno petosatnog telefonskog razgovora sa Erdoganom. U njemu je Erdogan obećao milijarde investicija, veliku bratsku saradnju – to je bio jedan ogroman šok za javnost BiH, pre svega bošnjačku. Vrlo je neprijatna situacija tog dana bila u Sarajevu, podeljenost ogromna. To je jedan kontekst u kome je Vučić otišao kao zagovornik pomirenja u regionu, a imao je već uspešne sastanke sa Edijem Ramom.

I onda se desio incident fizičkog napada na njega koji je posle iskorišten da se menja politka prema Sarajevu i, generalno, politika u regionu. Mislim da je tu bila velika uloga Dodika i onih policijskih snaga iz RS koje su trebale da obezbeđuju, a to nisu radile. Uglavnom, to je jedan događaj koji je Vučića vezao više nego što treba za Dodika.

I takođe, ovde u Beogradu, vi prosto ne znate da li postoji otvaranje neke poslastičarnice gde se Dodik neće pojaviti jer je deo svakodnevnog političkog igrokaza. Tako da je vrlo važan za onaj deo birača koji izlaze na izbore. A mi imamo par stotina hiljada registrovanih birača izvan Srbije s pravom glasa ovde. I tu vama Republika Srpska može doneti 100-150.000 glasova, sigurno. To je tajna. Vučić ima drugačiji način političkog mišljenja da bi to mogla biti potpuna, iskrena i trajna simbioza. Jedan drugoga koriste.

Ko je, po vama, bolji tehnolog vlasti od njih dvojice?

Vučić ima mnogo bogatije političko iskustvo. Rano je krenuo u politku. A sve vreme kad ste u Srpskoj radikalnoj stranci kod Šešelja, to znači da ste i u vlasti i u opoziciji. I uvek znate, a nekad i primate naredbe iz te tzv. duboke države, šta ona radi. Što nije bio Dodikov slučaj. On je bio isključen i od samog Karadžića, a pogotovo iz onog bošnjačkog i hrvatskog dela vlasti. Mislim da je Vučićevo iskustvo kompletnije, on pokazue više boja u svojoj politici, nije crno-bela priča, tu ima mnogo sivoga i ljubičastog. A kažu da je ta sposobnost prilagođavanja tajna opstanka vrste. Tako da mislim da Vučić ima više izgleda da opstane i prevlada. Što se tiče Dodika, za njega važi ono što i sam kaže i tu je upravu – “ja nisam papan”. On je više od toga. Pragmatičan je političar, vrlo okretan, ali u sebi ima manji broj opcija za budućnost.

Spominjali ste da Dodika u RS zapravo održava opozicija. Kako je moguće imati zdraviju političku snagu ako se biračko tijelo u svakom izbornom ciklusu opredjeljuje za nacionalne teme u kojim opozicija nemušto i slabije oponaša Dodika?

Njegov prvi adut održavanja vlasti je on sam. Nema te stvari koju on neće uraditi da ostane na vlasti i nema tog saveza koji on neće napraviti kada mora. Uzmite primer Bijeljine, kako je polomio jednog lokalnog gradonačelnika i vođu i na kraju ga izbacio iz političkog života. Tu vrstu odnosa prema drugima nema ni Šarović, ni Ivanić, ni iko drugi. Drugo je to da su svi oni u nacionalizmu. To je razumljivo, jer je još uvek takav raspored snaga i ideja u čitavoj BiH koja je jedno zamrznuto društvo, ona živi u zamrznutom konfliktu. To društvo održava prošlost i još nije iskoračilo u fazu mira. On opoziciju disciplinuje putem nacionalnih tema. Bio sam fasciniran, iako ne delim ni tu politiku ni taj vrednosni sklop, kako ih je polomio s pričom o referendumu pre dva kruga opštih izbora, kad je sve govorilo da će opozicija pobediti. Svi oni su išli kroz skupštinu RS da se izjašnjavaju da su i oni za to, ali da Mile neće imati hrabrosti. Prošle izbore je dobio na greškama koje je napravila opozicija – prekalkulisali su se, valjda je bilo i unutrašnjih antagonizama među opozicijom. Da je Ivanić išao za predsednika RS, on bi to i bio. Oni su žrtvovali Ivanića kad su ga poslali na Dodika, a omogućili da Cvijanovićka prođe neadekvatnim protivkandidatom. To je bila igra SDS-a, iako sad sa Šarovićem malo ozbiljnije deluju. Ali svi podaci – nezadovoljstvo naroda, protesti za Davida itd., su govorili da se javno mnenje u RS okreće ka opoziciji. Prošle izbore dobio je disciplinovanjem preko nacionalne teme i na podelu. I treće, kad je došlo do protesta, ja sam tad bio u BL, opozicija nije imala hrabrosti da se pridruži. Oni su dva puta prošetali, nisu imali hrabtrosti da otvoreno uđu u forsiranje slučaja ubistva Davida, osim pojedinih ljudi iz Ivanićeve stranke. Oni su već počeli da kalkulišu procente. A tih zadnjih sedam dana se sve odlučivalo. Za to vreme ih je Dodik razbijao u njihovom uporištu u Bijeljini. I u Zvorniku. On je shvatio da gubi Banjaluku i krenuo je dalje. To je za njegovu stranku bio veliki izazov, jer su i njegovi članovi odlazili na proteste. Pogotovo što se u javnosti nije znalo ko je tu zaštićen, da li Cvijanovićka i njen sin ili je tu nešto Dodik uradio. To je bila percepcija javnosti. Ali su znali da je nešto bilo trulo u vladajućoj stranci.

Slučaj “Dragičević” je bio prilika da se građani okupe oko neke teme koja je mnogo iznad nacionalnog. Zašto se na tome nije istrajalo, mimo političkih trvenja, zašto građani nisu istrajali na tome?

Građani su odradili šta su mogli, previše nisu ni mogli. I oni su došli dotle da slučaj preuzme državno pravosuđe. Onda je odradila Bosna ponosna za koju sam rekao da je zamrztnuto društvo, u kome ćete vi naravno da vodite sukobe samo do jedne tačke, a posle ćete da šurujete. Vodite sukobe i političke igre do tačke koja ne ugrožava sadašnju dominaciju etničkog kriterija. Čim se pojavi neko kojeg izabere šira populacija, svi se ujedine. Pojavi se Čović čija stranka ne postoji na terenu. To je vreća puna ekonomskih skandala. Ali pojavi se da brani princip da možeš biti Hrvat samo ako si HDZ. Ili Srbin samo ako te pomiluje Dodik. Slučaj je sad u rukama Tužilaštva u Sarajevu. Šta su oni uradili? Ništa. Taj slučaj je tamo kao i navodna procesuiranja Dodika za krađe oko izgradnje zgrade Vlade RS, televizije… Sve je tamo, jer se tamo trguje. Onda se pojave političari koji ucenjuju Dodika, pa Dodik kaže ja ću ići u otcepljenje i to je igra. A u suštini, nema kritične mase, niti ona sama od sebe može nastati. Nema je u političkom vođstvu. Incko se nešto sekira i broji godine mandata. Niko ne zna, a i ne pita ga šta on tu radi. Amerikanci nešto kao prete… BiH je gurnuta sa strane, nikome ne treba. I to održava tu situaciju za koju ne znam koliko može. Srbija je dugo pod Miloševićem živela kao društvo izvan istorije, trajalo je 10 godina. Bosna je imala strašnu istoriju ratova i sukoba, ali sad kako se zamrzla u tom etničkom mozaiku, ona može tako da živi 200 godina. Ne mogu onda ni građanski pokreti da daju mnogo.

Ukoliko nemaju političku podršku da li se iscrpe brzo?

Nemaju partnera na drugoj strani. Da biste razvili jedan građanski pokret, mora da postoji ideja koju i drugi nose. Drugo, da ne budemo naivni, nema građanskog pokreta bez dobre organizacije, velikog rada i međunarodne podrške. Vidimo da se Davidov slučaj održava zahvaljujući činjenici i da je u pitanju Austrija koja pomaže svoje državljane. Da nije te male stvari, verovatno bi to bilo potpuno zatvoreno. Potrebna je i neka međunarodna solidarniost unutar BiH da bi to mogla da bude kritična masa. I potrebna je vrlo jasna politička ideja. A politička ideja u slučaju RS bi se lako napravila: “Dole Dodik.” Kao što je bilo “Dole Milošević”. Međutim, to nije dovoljno, jer šta ćete staviti Dodiku s druge strane? Političare koji su 30 godina političari, koji imaju takođe neke putere na glavi, koji ne odudaraju od drugih? Šta je to što može da podrži građanske pokrete? Nema. I oni su osuđeni kao i u Srbiji da budu povremeni, da izazivaju manju ili veću nadu i još veće razočarenje.

Često ste govorili da je Dodik na kraju svog političkog mandata. Međutim, ako opozicija nije alternativa, kako dalje vidite njegovu političku budućnost?

Nisam govorio o njegovom mandatu, ja sam govorio da je njegova politika prevaziđena. On je passé. Priča na kojoj ćete stalno držati ova društva zamrznuta u nekom etničkom slow motionu ne radi. Jer mora da budu reforme, mora da bude ekonomija, mora da bude prostor za investiranje, a ti nisi prostor za investiranje. Bosna je prostor za izbegavanje. Vidite koliko malo direktnih stranih investicija ima, a još manje domaćih. A koja je to politika na kojoj ćete dobiti novac, da budemo direktni? Pa to nije politika etničkog populizma sa dobrim delovima zagovaranja mogućeg nasilja, koju vodi Dodik. Ili olako igranje s mogućim nasilnim posledicama. To nije politika da vi usred Evrope gradite neku malu oazu energetskog monopola Rusije. To je politika priključivanja EU. On očigledno nije u stanju da pređe na tu stranu. Za njega je glavna muka kada treba i da produži to tavorenje na putu ka NATO-u. A od NATO-a do EU ima mnogo koraka. Dakle, on ne može da pređe u priču evropeizacije BiH, RS, to je njegov limit. On traje dok traje ovaj šareni raspored u korist populizama – i to je to.

Inforadar.ba